Izdale me najlonke
Prokleta zima i prokleti halteri.
Pa jel nisam mogao obuć neke normalne najlonke na ovu ciću zimu, nego baš sa halterima.
Em će mi se dupe smrznut, em se jebeno bojim da se ne vide svaki puta kada sjednem ili se sagnem.
Da, proklete bile i jebene uske levisice.
Nikad više.
Bar ne s ekipom vani.
Kao da ponekad zaboravim koliko mi je neugodno vani imati bilo koji komad "njene" odjeće.
Blažena moja uživancija kada nema nikoga oko mene.
A kad smo kod toga, jedva čekam doći kući gdje me čeka upravo pristigli paket.
Nove novcate crne matirane štikle s petom od 16 cm.
Uh, jedva čekam ... ...
E, jel Žuju ? prekine me Mateo u po razmišljanja.
- a nego ? odgovaram
A onda je krenula priča.
Koji je limar jeftiniji, gdje se može nabavit dobar polovni auspuh,
Da, i zašto je prednji branik na nekom Fijatu toliko skup.
Par masnih viceva, bla, bla bla ...
Eh da ... vratimo se mojoj mašti ... mojim novim štiklama.
Samo da nisu puno različite od onih na slici.
To bi za mene bilo razočarenje.
U stvarnom svijetu razgovaralo se o Australcima.
Morbidna tema, o tome kako svake godine pogine neki.
Kako će i ove godine kad dođe sezona ....
Tu i tamo se ja uključim, ali baš reda radi, tek da se vidi kako sudjelujem u razgovoru.
A moje noge u običnim muškim cipelama kao da same hoće kući da uđu u duboke, meke i visoke štikle.
Digao sam ih na stolicu i uzeo guc pive iz boce.
Nije ljeto, ali zašto se ne bi opustio, makar i bilo prohladno.
Davor, novi *** u kvartu me čudno gleda, vidi da baš i nisam zainteresiran.
Ja ga pogledam, ono "šta je" pogledom.
On samo lagano zaklopi oči i nakrivi usta, kao gestu za "ma ništa"
Ja sam se ubacio u priču kako kod nas zna bit veća gužva nego u Dubrovniku ako ne računamo stari grad.
Onda se priča razvila, ja se isključio, prebacio nogu preko noge.
U jednom trenutku uskoči Davor doslovno na prepad.
"E ekipa, pa ja imam broj samo od Matea"
E onda je krenula razmjena brojeva.
Par minuta kasnije eto poruke.
Jebemmu, ovaj Davor, bojim se, nije baš "kod kuće".
Već sam unaprijed znao da je od njega.
Totalno ignoriram poruku.
Još dublje se zavaljujem u stolicu i cuclam svoje pivo.
Sad se priča razvezla o brodicama i Volvo motorima za starije tipove barki ...
Evo stiže i d**ga poruka
"Nmo gu ti rec nego ovako, stavit ćeš se u neugodan položaj".
Ma koju pičku materinu hoće.
Čitam prethodnu poruku i umalo ne dobijem srčani.
"Povuci nogavice dolje, dok su ti noge na stolici iz mog kuta ti se vide najlonke"
Ako me srce tada nije izdalo neće nikada.
Šta je najgore piva mi je ko u filmu stala na pola puta u grlu.
Ne moram ni spominjati da je na nos izašla van.
Skočila ekipa; jedan daje salvetu, d**gi sklanja mobitele.
Zajebancija je krenula instantno i prije nego sam obrisao nos.
Sve se na sreću završilo bezbrojem šali na moj račun.
Jedino Me Davor gledao nekako mrko.
Pa neće valjda reć ...
Jao, najebo sam.
...
...
Šutio je.
Al redovito me mjerio od glave do pete.
Pošli smo svojim kućama.
On je krenuo na moju stranu "idem do rive pa ću doma".
Išao je kraj mene šuteči sigurno minutu.
"Znaš, nikada ne bih rekao da si taj tip".
"Koji tip ?" mrko odbrusim bojeći se da se moja tajna otkrila.
"Pa tip koji nosi najlonke. Baš mi i ne izgledaš kao neki pederko".
Pokipim, ali šutim.
"Sad ćeš samo šutjeti ?" upita me dok ja neprimjetno ubrzavam korak želeći vrišteći pobjeći.
No, moram priznati izgleda mi od svega, rekao bih fascinirano, zaigrano.
"I onda ... ?" pita me.
"Onda što ?" odgovara mi
"Onda jesi li TS, CD, sissy ... nešto, nešto ?"
"Nešto, nešto, možda ništa" odgovaram.
Dođe ispred mene i zaustavi me.
"Vidio sam što sam vidio i zanima me što sam vidio. Da me ne zanima ignorirao bi i pretvarao se da ništa nisam vidio, a i možda bi ti se lijepo narugao"
"narugao ..." ponovim kraj njegove rečenice.
"Ali kao što vidiš još sam tu i ne rugam se niti ignoriram.
Više ne vjerujem da sam imao tu sreću naletiti ne tebe
Zanima me i htio bi da budemo prijatelji.
Ako treba samo prijatelji, ali pričaj mi. "
"Ne želim", odgovaram mu.
Na trenutak ustukne.
"Bojiš se mene ili imaš nekoga tko bi mogao biti ljubomoran.
"Nemam nikoga tko bi mogao biti ljubomoran i ne želim nekoga tko bi mogao biti ljubomoran, ne želim da itko zna i ne želim da me netko gnjavi kao ti sada.
Nisam u ormaru radi d**gih nego radi sebe.
Volim ovako."
"Kako ovako" pita.
"Ovako da nitko ne zna, da u ovome uživam samostalno i da to činim samo za sebe.
Ovo je sigurno zadnji puta da se dovodim u ovakvu situaciju.
Neće se ponoviti, molim te ostavi me ne miru".
"A ne mogu. Ubija me zantiželja. Do smrti ću čuvat tvoju tajnu, samo molim te pričaj samnom.
ne mormo ovdje, moemo kod mene, možemo u autu, samo me nemoj otkantati" kaže on.
I tako se nastavilo prepucavanje slijedećih desetak minuta.
Da nas je netko čuo svega bi se naslušao.
Da skratim ovaj dio priče moj strah od naknadnih ucjena i inata
Pa jel nisam mogao obuć neke normalne najlonke na ovu ciću zimu, nego baš sa halterima.
Em će mi se dupe smrznut, em se jebeno bojim da se ne vide svaki puta kada sjednem ili se sagnem.
Da, proklete bile i jebene uske levisice.
Nikad više.
Bar ne s ekipom vani.
Kao da ponekad zaboravim koliko mi je neugodno vani imati bilo koji komad "njene" odjeće.
Blažena moja uživancija kada nema nikoga oko mene.
A kad smo kod toga, jedva čekam doći kući gdje me čeka upravo pristigli paket.
Nove novcate crne matirane štikle s petom od 16 cm.
Uh, jedva čekam ... ...
E, jel Žuju ? prekine me Mateo u po razmišljanja.
- a nego ? odgovaram
A onda je krenula priča.
Koji je limar jeftiniji, gdje se može nabavit dobar polovni auspuh,
Da, i zašto je prednji branik na nekom Fijatu toliko skup.
Par masnih viceva, bla, bla bla ...
Eh da ... vratimo se mojoj mašti ... mojim novim štiklama.
Samo da nisu puno različite od onih na slici.
To bi za mene bilo razočarenje.
U stvarnom svijetu razgovaralo se o Australcima.
Morbidna tema, o tome kako svake godine pogine neki.
Kako će i ove godine kad dođe sezona ....
Tu i tamo se ja uključim, ali baš reda radi, tek da se vidi kako sudjelujem u razgovoru.
A moje noge u običnim muškim cipelama kao da same hoće kući da uđu u duboke, meke i visoke štikle.
Digao sam ih na stolicu i uzeo guc pive iz boce.
Nije ljeto, ali zašto se ne bi opustio, makar i bilo prohladno.
Davor, novi *** u kvartu me čudno gleda, vidi da baš i nisam zainteresiran.
Ja ga pogledam, ono "šta je" pogledom.
On samo lagano zaklopi oči i nakrivi usta, kao gestu za "ma ništa"
Ja sam se ubacio u priču kako kod nas zna bit veća gužva nego u Dubrovniku ako ne računamo stari grad.
Onda se priča razvila, ja se isključio, prebacio nogu preko noge.
U jednom trenutku uskoči Davor doslovno na prepad.
"E ekipa, pa ja imam broj samo od Matea"
E onda je krenula razmjena brojeva.
Par minuta kasnije eto poruke.
Jebemmu, ovaj Davor, bojim se, nije baš "kod kuće".
Već sam unaprijed znao da je od njega.
Totalno ignoriram poruku.
Još dublje se zavaljujem u stolicu i cuclam svoje pivo.
Sad se priča razvezla o brodicama i Volvo motorima za starije tipove barki ...
Evo stiže i d**ga poruka
"Nmo gu ti rec nego ovako, stavit ćeš se u neugodan položaj".
Ma koju pičku materinu hoće.
Čitam prethodnu poruku i umalo ne dobijem srčani.
"Povuci nogavice dolje, dok su ti noge na stolici iz mog kuta ti se vide najlonke"
Ako me srce tada nije izdalo neće nikada.
Šta je najgore piva mi je ko u filmu stala na pola puta u grlu.
Ne moram ni spominjati da je na nos izašla van.
Skočila ekipa; jedan daje salvetu, d**gi sklanja mobitele.
Zajebancija je krenula instantno i prije nego sam obrisao nos.
Sve se na sreću završilo bezbrojem šali na moj račun.
Jedino Me Davor gledao nekako mrko.
Pa neće valjda reć ...
Jao, najebo sam.
...
...
Šutio je.
Al redovito me mjerio od glave do pete.
Pošli smo svojim kućama.
On je krenuo na moju stranu "idem do rive pa ću doma".
Išao je kraj mene šuteči sigurno minutu.
"Znaš, nikada ne bih rekao da si taj tip".
"Koji tip ?" mrko odbrusim bojeći se da se moja tajna otkrila.
"Pa tip koji nosi najlonke. Baš mi i ne izgledaš kao neki pederko".
Pokipim, ali šutim.
"Sad ćeš samo šutjeti ?" upita me dok ja neprimjetno ubrzavam korak želeći vrišteći pobjeći.
No, moram priznati izgleda mi od svega, rekao bih fascinirano, zaigrano.
"I onda ... ?" pita me.
"Onda što ?" odgovara mi
"Onda jesi li TS, CD, sissy ... nešto, nešto ?"
"Nešto, nešto, možda ništa" odgovaram.
Dođe ispred mene i zaustavi me.
"Vidio sam što sam vidio i zanima me što sam vidio. Da me ne zanima ignorirao bi i pretvarao se da ništa nisam vidio, a i možda bi ti se lijepo narugao"
"narugao ..." ponovim kraj njegove rečenice.
"Ali kao što vidiš još sam tu i ne rugam se niti ignoriram.
Više ne vjerujem da sam imao tu sreću naletiti ne tebe
Zanima me i htio bi da budemo prijatelji.
Ako treba samo prijatelji, ali pričaj mi. "
"Ne želim", odgovaram mu.
Na trenutak ustukne.
"Bojiš se mene ili imaš nekoga tko bi mogao biti ljubomoran.
"Nemam nikoga tko bi mogao biti ljubomoran i ne želim nekoga tko bi mogao biti ljubomoran, ne želim da itko zna i ne želim da me netko gnjavi kao ti sada.
Nisam u ormaru radi d**gih nego radi sebe.
Volim ovako."
"Kako ovako" pita.
"Ovako da nitko ne zna, da u ovome uživam samostalno i da to činim samo za sebe.
Ovo je sigurno zadnji puta da se dovodim u ovakvu situaciju.
Neće se ponoviti, molim te ostavi me ne miru".
"A ne mogu. Ubija me zantiželja. Do smrti ću čuvat tvoju tajnu, samo molim te pričaj samnom.
ne mormo ovdje, moemo kod mene, možemo u autu, samo me nemoj otkantati" kaže on.
I tako se nastavilo prepucavanje slijedećih desetak minuta.
Da nas je netko čuo svega bi se naslušao.
Da skratim ovaj dio priče moj strah od naknadnih ucjena i inata
10年前
