Brat mog druga 6-10
6.
- Dobro je da si se smilovao da dođeš. Pa, gde si ti do sada, čoveče Božji? Ko u crnu zemlju da si propao.
Za njega, neobično duga izjava. Makar i jedna reč preko od potrebne, to je beskorisna zanimacija dokonih filozofa.
- Hoćeš li me pustiti da uđem ili ću još večnost i po da stojim ovde pred vratima ko Jehovin svedok?
Dok se sklanja u stranu da me propusti dodajem:
- Ako ništa d**go, ja sam i nakon… nakon svega došao a od tebe ni reč. Da budem iskren, nisam ni očekivao da se javiš.
Niti mi je, oprosti, bilo važno, potrebno - nastavljam u sebi.
Već sam na pola hodnika, uputio sam se direktno u Markovu sobu. Želim da ga vidim što pre, čujem sam i sve, iz njegovih usta. Nemanja mi nije bitan. Biće on ok. Već sada je s obema nogama na čvrstom i, ako se još uvek klati, brzo će se vratiti u normalu. Verujte, znam čoveka.
- Čemu priča? Posle onog, jasno je da ja i ti… Razumeš? Tu je još jedna stvar… Bitna. Marko…
Po prvi put, stariji brat zvuči nesigurno a to nikako nije za zanemariti. Zastajem. Pogled mu nije fiksiran, oči šetaju, izbegavaju da odaju i neku naročito veliku neprijatnost, rekao bih. Je l’ mu to masnica iznad leve obrve?
- To za mene i tebe je jasno. Šta je bilo, bilo je i kraj. Je l’ Mare kući? Pitao sam da dodjem, nije mi odgovorio na poruku.
- Jeste. Spava kao komiran.
- U pet popodne?
- Zamenio dan za noć. Otvorio je bolovanje…
- Znam. Sreo sam Iliju malopre, rekao mi je. Šta mu je?
Uzdahno je duboko, gricnuo se za donju usnu pre no je opet progovorio.
- Kada si otišao, posvađali smo se. Ono... Baš. Mislio sam da se izduvao ali… Ponovo je podivljao. Nikada ga nisam video tako rastrojenog, razjarenog.
Nesvesno je i na trenutak hitnuo pogled gore ulevo, tamo gde mi se činilo da ima ljubičastog preliva nad veđom, pa ga brzo, kao posramljen, spustio na pod. Je li to isti onaj Nemanja?
- Ni ja. Ni video a ni osetio toliki bes kod njega. Za ova pet dana mozgao sam više nego za prethodna pet meseca… Ok, video nas je, šokirao se, razljutio jako ali… ono… pa ta - pogled mi se zaputio ka njegovom levom oku - … svađa sa tobom. Takav uragan, toliko burna reakcija. Ne kapiram. Ti?
- Kada se smirio, došao je. Izvinio se. Da, okrznuo me je pesnicom pre toga, nema potrebe da se pravimo ludi. Pričali smo otvoreno.
- O čemu, šta je sve rekao?
Sav sam se pretvori u uvo ali Nemanja je nastavljao da deklamuje raport.
- Sada smo ok. Suzdržan je i dalje. Za sada je to dovoljno. Brine me što ne spava, ne jede kako treba. Po ceo dan ne izlazi iz sobe. Kad dođu ovi iz vašeg društva, lažem da nije kući. Moram. Tako mi je rekao. Čude se, uopšte se ne javlja.
- Aman, čoveče! Šta ste pričali, šta kaže?!
- Ja i on smo objasnili naše. Vaše, kad se vidite. Tako je odlučio. Čekao je da se javiš, da dođeš. Tebe nema nikako. Zato je pao u… u…
- Depresiju.
- Da, u to.
- Nećeš da mi kažeš zašto je onoliko poludeo?
- Hteo bih ali ne mogu. Obećao sam. Pričaćete.
Ipak ti jesi za dve noge, Nemanja. Slab empata, psiholog ali ipak čovek.
- Ok, idem kod njega u sobu. Sačekaću da se probudi pa da razgovaramo.
- Sedećeš i čekati dok se sam od sebe probudi?
- Da.
Nakon što je Nemanja za mnom tiho zatvorio vrata, seo sam u dvosed naspram kreveta na kojem je Mare ležao. Tamni kolutovi oko očiju potvrđivali su da je mučno provodio predhodne dane, sporo i duboko disanje da mu je san bio jedino vreme spokoja. Spavao je sa jednom rukom iznad glave, pola na desnom boku pola na donjim leđima okrenut licem k meni, u beloj, jednostavnoj potkošulji i isto takvim slip-boksama. Prekrivač, odgurnut, svio se uz samu ivicu ležaja. San mu je bio dubok pa je Sunce moglo slobodno da lije zlato dijagonalom njegovog tela, od glave pa sve do kolena, da ga miluje bez ometanja. Nestašni zraci su odskakali, blesali na belini veša, plesali na tamnoj kosi, nešto svetlijoj bradi, svetlosmeđem paperju pazuha i skoro pa plavim, svilenkastim maljama nogu. Ujednačeno zagasitog tena od poda do svoda, posutog muževnim maljama neobično a skladno toniranim u obrnutom smeru, njegovo sabito, mišićavo telo kao da je lebdelo nad snežnobelom posteljinom. Kakve li je nijanse onaj muški, nalepši, najtopliji prekrivač od malja koji se skriva ispod veša i obujima napeta prsa i prepone?
Gde su mi bile oči? Lep si… kao da u snu može da čuje moju misao, priznao sam mu čeznutljivu i bolnu spoznaju. Ono što je duši drago, to je očima lepo a ti si i jedno i d**go, i jednom i d**gom. Divan si mi… Jedna suza skliznula je do usana i skrila se pod njihov rub, slana, čak i gorka kao pomisao da sam možda zakasnio.
- Lep si mi, moj druže, moj… Markeššš…
Tek nakon poslednje reči, onom kojom sam ga oslovio, pošto je i poslednje "š" utihnulo, postao sam svestan da sam to izgovorio naglas. Ne dovoljno glasno da nekoga probudi ali to jedinstveno dozivanje njega jeste. Otvorio je oči polako, nekoliko sekundi nastavio da leži kao i do tada da bi se najednim trgao u neverici. Gibak i jak, odigao se lako i seo, sa onim njegovim lepim, egipatskim stopalima na podu i sa šakama na postelji kao da uzima ravnotežu dok još razdvaja san i javu.
7.
- Ipak si došao.
Rekao je to bez ironije, prebacivanja, bilo čega negativnog.
- Jesam, kao što vidiš.
Uzvratio sam na isti način.
Nadlaktio se na kolena, provukao prste kroz kosu, obuhvatio i položio glavu na šake, zagledao se u pod. Od olakšanja nekoliko puta udahnuo je čujno, duboko i isprek**ano. Deo tereta koji ga danima pritiska najzad je skliznuo sa leđa, jedna od loših slutnji nije se obistinila.
- Brate, izvini, oprosti… Šta d**go da kažem?
Ruke su skliznule preko očiju i obraza, usne stegle i izvile na dole, brada postala saborište muških suza, nemih i teških. Ređih, težih.
- Oprosti…
Steglo me je grlu, pogled mi se razvodnio iako sam mislio da sam već isplakao sve raspoložive zalihe. Zaboravio sam koliko sam i sam propatio, došlo mi je da sednem pored njega, prebacim mu ruku preko ramena, utešim ga bez reči. Bilo je već takvih situacija za ovih dvadeset i nešto godina pravog prijateljstva. Ovog puta to nisam učinio. Posebnost i osetljivost situacije zadržale su me u mestu.
Neka se isplače. Sačekaću da ga izdrma taj prvi talas rasterećenja. Mnogo toga preostalo je da odbacim i ja ali, eto, prepustio sam mu prvenstvo osećajući se manje načetim i bremenitim od njega.
- Oprostiću ti. Ne znam kad. Ne mogu da znam. Istinski oprost nije tek odluka, trenutak već proces. Oprosti i ti meni nekad.
- Hoću. Moram i da oprostim i da zaboravim inače… Inače ću da skrenem!
Sa rukama i dalje preko gornjeg dela lica, zajecao je snažno, sav se zatresao. Prsten koji je na lancu nosio oko vrata iskočio je iz mrke udoline koju su, napinjujući potkošulju, stvarala prsa. Identičan takav nosio je na kažiprstu desne ruke. Na oba, sa unutrašnje strane, diskretnim fontom bilo je ugravirano: A&M. Inicijali imena njegovih roditelja. Dva, jer oba voli podjednako. Meni, zbunjenom, to lakonsko objašnjenje svojevremeno je bilo sasvim dovoljno. Probaj, kazao je, da osetiš kako platina ugodno paše na koži. Prsti su nam, naime, bili istog obima. Zaista, primetio sam, možda i ja sebi uzmem jedan. Više ništa nije rekao. Sada se taj isti prefinjeni metal prstenova i lanca trzao na njemu i caklio na Suncu odbijajući tračak svetlosti i ka mom umu. Ma, da li je moguće?! Ne, nema šanse! Nema teorije da sam toliko… Ja sam debil.
Skamenio sam se, glava mi je najednom postala prazna kada se ta misao, ta mogućnost iskristalisala u njoj, istisnula sve ostale. Kako je jebeno moguće da mi to nikada, ali nikada nije palo na pamet?! Motao sam unazad, sve brže, reči, postupanja, situacije, neke manje neke više na prvu loptu zbunjujuće dvosmislene ali posle Maretovih kratkih pojašnjenja ili sopstvenog promišljanja ocenjene kao jasne i gurnute u stranu, ne toliko ili ne uopšte bitne pohranjene u arhivu. Nije ih bio mali broj, naprotiv, koliko sam njih za ovo vreme stigao, setio ih se, da stavim na preispitivanje. Prstenje je tek jedna među pričama. O, koliko se trudio da mi diskretno skrene pažnju na sebe!
Nije istina da, kao u slučaju Nemanje, nisam želeo nego zaista nisam video, kunem se! Mare je za mene bio najbolji prijatelj, brat suštinski, poštenjačina, dobrica, emotivac, simpa batica ne bez duha i energije ali spram njegovog starijeg buraza - koji je pucao od poslednje navedenog, sirove muškarčine - tek prosečan. Normalan, u stvari. Nedovoljan da mi skrene pogled, pokrene razmišljanja, probudi i ne tako čedne porive. Da li je moralo ono da se desi da bih spoznao da u njemu itekako ima muškarca pa otkrio da je i izgledom podjednak?
Sada su mi se, mislim, sve kockice posložile i to tako lepo da bih čak i priču o tome mogao da napišem.
Ko zna koliko dugo se trudi da postanemo i više od prijatelja da bi jednog dana došavši sa posla video kako je sve bilo uzalud. Njegov brat, u čijoj senci oduvek živi, uzima mu i ono jedino što je želeo samo za sebe a njegov ortak, kojeg želi i najbliže, utažuje sirovu požudu sa d**gim makar to bio - u stvari, još gore - baš sa njegovim batom. Dva snažna udarca istovremeno. Ne verujem da i on sam zna čiju je izdaju teže doživeo, moju ili Nemanjinu. U takvim situacijama zna da radi ne samo pendrek nego i pištolj. Dobro smo prošli. Ko zna šta bi se tek dogodilo da je na Maretovom mestu bio neko psihički labilan. Bio sam povređen, ponižen ali koliko bola sam ja njemu naneo...
Neću odmah otvoriti sve karte. Taktiziraću, podsticati i sačekati neku nesumljivu potvrdu onoga što sam zaključio. Ne mogu da priuštim ni najmanji rizik, situacija je delikatna, ulog prevelik utoliko više jer će se Mare, bez sumnje, i dalje ustezati da nedvosmisleno prizna šta zaista oseća i želi.
- Hvala što si došao da se razjasnimo… a i zbog…
Sada sa rukama koje su podupirale bradu, još uvek vlažnih očiju ali primiren, cimnuo je glavu ka vratima ne sk**ajući pogled sa mene. Bilo mi je jasno šta ga kopka.
- Hajde… Drago mi je što jesam. Čuj, jasno je da sam gej a što se tiče mene i Nemanje, ta stvar je gotova.
- Zašto? Uživajte. Ko sam ja da stajem na putu nečijeg zadovoljstva i sreće-e?
Lecnuo je na tren pa brzo povratio kontrolu.
- To je bila velika greška. Kažem ti, ta priča je završena.
- Zašto ako se volite? Ljubav nije greška.
- Nije, ako je prava i obostrana. Ono između nas dvojice je bila samo strast. Seksali smo se i to je…
- VI ste se seksali? Niste se VI seksali, druže moj, nego je on tebe rastresao kao stari tepih koji će već na proleće put deponije!
- Marko…
- Brat mi je, znam ga a i pričali smo. Vi se družite, Alek i ja uživamo dok traje, rekao je. E, pa, ne može tako, dragi bato! Mislio sam da si pametan, Aleksandre.
- Nema to veze sa pameću.
- Kako nema? Kao da ga ne znaš. Nemanja bi danas da uživa - pa dok traje, sutra da se ženi i da natepa bar dva mala svetosavca. A šta je sa ostalima, sa tim šta oni žele?
- Šta ti želiš?
- Jesi li ti zaljubljen u njega ili, još gore, voliš ga?
- Već sam rekao, to je bila greška, samo strast i ništa više. Još koliko puta treba da ponovim da bi ti ušlo u glavu? Šta treba da kažem, uradim da te uverim da je to istina? Šta TI želiš?
- Zar je bitno? Od kada je postalo važno šta JA želim? Koga uopšte boli kurac za to?!
- Mene, recimo. Koliko god se trudio da razumeš šta neko želi, nećeš uvek uspeti. Taj neko ponekad mora i da kaže. Nagoveštaji nisu dovoljni. Potrebne su reči pa kakve god a ti kao i uvek ćutiš. Šta ti želiš?
Gledao me je nemo i ukočeno, lomio se u sebi kao nikada u životu. Došlo mi je žao, poželeo sam da skočim, da se bacim na njega, da ga zgrabim, izgnjavim, izljubim. Da mu kažem da znam šta on želi, da mi je sve jasno, da sam najzad i sam progledao. Da ga volim ludački! Cupkao sam na dvosedu od želje a morao da sačekam da sam prelomi, da kaže bilo šta, bilo kako u tom smuslu. Hajde, Mare, reci nešto! Gukni, čoveče!
Tišina između nas tako gusta da može nožem da se seče. Gledamo se, ja njega sa ohrabrenjem, isčekivanjem on mene sa neodlučnošću i strahom. Prošlo je i više nego dovoljno. Mare, oprosti mi, mora ovako inače ćemo do večnosti samo da sedimo. Sklonio sam pogled, dlanove spustio na kolena i blago se nagnuo unapred kao da ću ustati i otići.
Tada je brana konačno pukla.
8.
I danas mu je u sećanju živa ta maltene filmska scena u kojoj dva krupna crna oka od bojažljivih i kolebljivih u trenu postaju samouverena i odlučna te za sekundu ili dve bivaju neuporedivo krupnija zaustavivši se tek na nekih desetak centimetara od mojih. Nakon svega što se izdešavalo više nisam znao šta da očekujem pa sam se i zaista, instinktivno podigao na noge kada je ustao i krenuo ka meni. Zbog posla vazda uvežban telom i hitar mišlju, tek u dva koraka ili skoka kojim kao da nije ni dotakao pod, prekratio je prazan prostor između ležaja i dvoseda koji nas je delio. Zgrabio me je preko nadlaktica, obgrlio kao snop koji preti da se rasuje pa se blago zavalio unazad da bi li anulirao impulse svog zaleta i našeg sudara. Toliko brzo se sve odigralo da sam onoga što se dogodilo postao svestan tek kada je spretno uspeo da nas zadrži na nogama.
- Stoj… gde si krenuo… ne idi, druže…
Prva reč oštra, poslednje skoro pa molećljive.
Hvatao je dah istreniranim tempom, hvatao i istim milovao mi bradu, usne, nos. Topao, neutralan dašak čoveka u najboljim godinama koji nikada nije pušio, koji puca od zdravlja.
- Ne idem… i… ne želim… - uspeo sam da se oglasim.
To ga je umirilo. Snažan obruč popustio je u prijatan obgrljaj, fokusirani pogled profesionalca zamenio je onaj dobro znani i topli, pomalo i postiđen. Skrenuo ga je u stranu i, kao pas na koleno voljenog vlasnika koji se konačno pojavio, poližio bradu na moje rame. Čuo sam kako duboko diše od olakšanja i dragosti jer ne samo da neću nego i ne želim da odem, jer konačno je prelomio i nije pogrešio, zažalio. Naprotiv. Sada je sve bilo jasno. Reči nisu bile potrebne.
Još jednom me je stegao snažno, utopio u oble mišice ruku i grudi da se i na taj način, telom a ne samo očima i ušima, uveri da sam zaista tu, stvaran a ne željena prikaza uma koji se u čežnji samoobmanjuje. Pošto nisam mogao da mu uzvratim zagrljaj i budući nešto viši od njega, samo sam spustio glavu na prevoj njegovog vrata i ramena. Ušne školjke su nam se okrzule pa delom prelopile, na svojoj sam osetio nežnost i glatkoću njegove. Nisam mogao a da ne primetim kako miriše muževno, jednostavno i čisto, kao na klasičan sapun, baš onako kakav je iznutra ispod sve te čvrste mase mesa - neuklaljano, neiskvareno. Um i telo muškarca, duša zauvek dečaka. Nakon što me je najzad pustio, nije prošao ni tren, zagrili smo se ortački, unakrsno sa rukom preko ramena i d**gom ispod ruke d**gog.
- Druže… - prošaptao je meko dok je gladio svoj obraz uz moj.
- d**gari teško da se grle ovako. - rekao sam vragolasto.
- Čak ni najbolji prijatelji?
- Čak ni oni. Makar olešeni od *******a.
- Zbunjen sam sada. Ko se onda ovako grli?
- Oni više od prijatelja.
- Sada mi tek ništa nije jasno. Zašto me mučiš? Objasni mi. Zaboravljaš da sam pandur.
- Teško. Evo, i sada me podsećaš na to. Baš sam se pitao gde si sakrio pendrek.
Najprisniji zagrljaj je i kod njega i kod mene činio svoje… Klatili smo se pripijeni, okretali se i odizali jedan d**gog od ushićenja, radosti, šetali polako od dvoseda ka ležaju.
- Je l’ to znači da smo mi i više od prijatelja?
- Je l’ to ono što TI želiš?
- Nije dovoljno samo ja da želim da bi mi se želja ispunila.
- Sve za tebe. Kako da pomognem?
- Kada bi znao koliko dugo čekam to pitanje… Poželi isto a onda daj mi neko vreme da se uverim da je i tvoja želja iskrena.
Zatvorio sam oči, blesavio se grčeći ih, mrdajući glavom kao dete kada zamišlja novogodišnju želju - ako je ne zamisli dovoljno jako, neće mu se ostvariti.
- Poželeo sam. I?
- Sve si, bre, blesav. Derište jedno.
Osmehnuo se kako samo on ume, celim licem i glasom. Osmehnuo sam se i ja dok smo se milovali pogledima, sada već došavši do ležaja.
Mora da sam se dovoljno potrudio jer se Maretova i moja želja ispunila. Ne znam ko je prvi krenuo jer, prirodno, zatvorio sam oči opet pre no što su nam se usne konačno spojile. Jedna, dve, pet… čednih, ovlaš pusa pre no što smo se zagrljeni bacili na ležaj i poljubili onako kako kako to čine odrasli muškarci u vrtlogu strasti - odmah duboko, najdublje, najsočnije, isprepletanih jezika i usana tako da u jednom trenutku više i ne znaš šta je čije, ko koga tu ispija a ko se podaje, ko je kome više zabalavio usne, oko usana, bradu. Dva smo mužjaka koji se širom otvorenih čeljusti međusobno proždiru od požude. Tek su joj otvorili vrata a ona ih već spliće, sažima, rastapa u jedno. Poljubac je sladak kao voda u pustinji, nismo se još dovoljno nasitili ukusa onog d**gog a već treperimo od nestrpljenja za onim što tek sledi, istovremeno gorimo i znojimo se od želje što plamsa sve višim plamenovima.
Okrenuvši ga na leđa nekako sam uspeo da se isčupam iz njegovog poljupca i zagrljaja, sa još većim naporom da skinem mu, prevučem potkošulju preko spleta sabijenih, zaobljenih mišića stomaka, grudi, ramena. Svilenkasti veo od malja, finih i tankih, skroz prijanja uz kožu da čini se tek kao senka, od prsa pa preko trbuha sve do ruba bokserica postepeno sve svetliji, zlaćaniji. Naginjem se, šaram nosom i usnama taj meki, muški prekrivač, grickam bradavice, podižem njegove teške ruke. Mare se nije osećao nego je mirisao muški nenametljivo i raspaljujuće omamljivo jer snifam i celom širinom jezika mu ližem udoline pazuha a nikako da se nasitim. Odiže se i, dok mu sedim na bedrima koja pucaju od napetosti, raskopčava mi, sk**a košulju, majicu, baca me na leđa, ustaje te strže mi pantalone, mokre slip, ča****. Po prvi put za dvadeset i nešto godina potpuno sam go pred njim i to sa kurcem koji para oblake, vlaži ko letnji pljusak, treperi od napetosti kao list. Koliko neobičan, jedinstven toliko i naloživ je taj osećaj koji me usled toga prožima. Tako nešto nisam doživeo još od petog osnovne kada sam prvi put u snu napunio gaće nečim beličastim, gustim i otkrio da piša izleda nije tu samo za - pišanje.
Skinuo je i svoje slip-bokse, preko stamenih butina i listova srozao ih na pod pa odbacio stopalom, osetio kao i ja - video sam mu u pogledu što je zatitrao - onu istu, naročitu vrstu uzbuđenja a ja… ja sam shvatio da mlađi brat nije nužno manji. Blago meni i teško meni, mislio sam nakon što je Maretova mesina, oslobođena iz gaća, najpre pljesnula po stomaku pa stala da se klati u sve manjem luku zabacujući, kao mamac, dugu vrpcu predjeba.
Ako sad ne budem razjeban, nikad neću.
9.
Znate onaj osećaj, koliko uzbuđenja i zadovoljstva donosi kada nešto što želite najzad probate, radite po prvi put? Još i ako je nenadano a tako slasno i vruće kao što je seks sa najboljim prijateljem? I svaki naredni biće dobar ali taj prvi je jednom i jedinstven. Do juče mi je bio maltene brat, ni na koji d**gi način ga nisam pogledao. Negova intima za mene nije bila tabu nego nešto o čemu i ne razmišljam, ne pada mi na pamet, ne pokrećem priču jer za istu nemam ni interesovanja ni sagovornika. Ja sam bio daleko slobodniji ali u razgovoru o "onim temama" nikada nisam išao predaleko osećajući da bi Maretu bilo neprijatno. Budući ortaci, pričali jesmo i o tim stvarima ali samo uopšteno. Čak i u pubertetu, kada te sperma toliko napinje da ti od silnog drkanja maltene natekne kurac, osećas se i preko gaća, šorca jer dok dođe veče i vreme za kupanje ti si ga već pet puta namlatio i ulepio, cela soba ti miriše na svrš i znoj, mama se čudi, tata smeška… čak ni tada nismo pričali o tome sem da, eto, dešava se nešto, postajemo muškarci. Ne, nikada ga nismo drkali zajedno, čak ni merili ko ima veći. Nisam mogao ni da pretpostavim da dobri Mare, moj najbolji prijatelj, ima kiturinu iz premijum pornjave.
Kada si gej, vidiš, čuješ i ono što većina ne primećuje kod d**gih. Tek jedan u hiljadu pokreta, nijansa u nečem tako slojevitom kao što je boja glasa, gest brižan i saosećajan da ga teško može imati neko ko je “običan”… sve ti to kaže da pred sobom imaš nekog s kim bi možda mogao da deliš osećanja i postelju. Jednostavno, znaš da vam je određena ona ista, teža staza i nadaš se da si naišao na saputnika s kim će u društvu sve na pomenutoj biti lakše. Mare je kod mene video, čuo, osetio to nešto. Ja, kada je on u pitanju, nisam ni gledao. Neko d**gi je bio Sunce moga neba. Ustezao se da se dovoljno otvori, plašio da se ne oda a greši u proceni. Istovremeno, jako je želeo da mi se otkrije i nadao se da se ne vara. Trudio se i čekao da i ja vidim njega, da ga to ohrabri, osmeli ili da njegov slobodniji ortak načini prvi korak. Mare… izgledom nafuran, nazidan specijalac a u duši dečkonja, emotivan i stidljiv.
Ili, ne baš tako sramežljiv i fin?
Već sam osetio njegovu sirovu snagu kada se otrgne kontroli a zatim i čvrstinu sa kojom grli, nezasitost sa kojom ljubi. Što je neko uzdržaniji i pristojniji u javnosti to je više u krevetu raspusniji i razvratniji. Nepisano pravilo, živa istina, uveravam se i sada. Dok klečim na ivici ležaja on uz istu stoji, štipa mi vrške nakupelih, otvrdlih bradavica, zatim cele stiska dok se osmehuje jednim krajem usana. Razvukao sam i raširio kožicu, komotna je za moj glavić ali ne i za njegovu glavinu koju mi je navukao u istu. Još i manje za dva komada istovremeno. Glavići se sudaraju, njihove usnice i vezice međusobno nabiru i natežu. Kao da me nije već dovoljno napeo, kaže mi da celom šakom držim prevoj dok pokušava da nagura svoj glavić preko mog. Predjeb, uz šljapanje, vrca iz tesnog spoja praveći mehuriće. Dok mi bukvalno jebe kurac, uvrće bradavice, pričinjava spram uživanja ništavan, blagi bol ne sk**ajući poluosmeh i pogled direktno u oči, ja slutim kako u Maretu definitivno ima nečeg zločesto perverznog. Želja da me konačno raskomada kurcem nakon toliko godina čekanja i suzdržavanja, iz osvete jer me je njegov brat prvi imao, sklonost ka grubom seksu, nešto četvrto? Sve zajedno? Nevažno jer i ja želim isto. Sebično muško karanje bez nežnosti, obzira i poštede, znoj, pljuvačku, kurčev nektar, spermu na sve strane i u velikim količinama. Zversko rasturanje do iznemoglosti a onda nek’ bude šta bude.
Bacili smo se opet na krevet zajedno, ja na leđima, on preko mene, sočno se ljubili dok su nam se kite rvale i balavile među stomacima. Okrenuo se u 69, očekivao sam da mi nakrka nabreklu karu u usta ali umesto toga on mi je doslovno seo na facu i krenuo lagano da voza vrh mog nosa, usana, brade. Obujmio me je blag i primamljiv miris muških prepona, feromoni od kojih ti momentalno zabridi čmar, poželiš da te njihov vlasnik navuče na kurac odmah i do jaja ali i da i ti njemu nabušiš dupe. Morao sam da se potrudim da dovoljno razdvojim njegove sabijene, mišićave polulopte ne bih li jezikom došao do prstena i bezuspešno pokušao da ga ufuram. Mora da sam prvi koji mu dolazi u goste sa zadnjeg ulaza. Kada mi se, oslonivši se na kolena, odigao s lica, video sam da mu je rupica, neočekivano spram zagasitog tena, ružičasta baš kao i glavić, bradavice, vrhovi lakata. I nevina, blago meni. Zapljuvao sam je, palčevima gladio i pokušao da je razvučem, rastvorim makar malo ali se ružičasta svila pod prstima vešto izvlačila, frustrirala me i mamila. Kako onda da ne poželim da ga nabijem u taj pupoljak obgrljen zlatnosmeđim paperjem utoliko više jer se ortak moj željno okomio na kurac moj?
Da, definitivno po prvi put nadrkava kurac koji nije njegov, siše glavić drčno, kruti jezik da bi vršak nabijao u rupicu pa opušta da nežno obliže žleb koji ga razdvaja od stabla. Pandur Marko P. cuca mi karinu halapljivo kao lizalicu, oblizuje ga posvećeno kao po službenoj dužnosti, sisa svaku kap koja izbije. U nekoliko navrata pokušava da ga proguta do jaja, grca, davi se, guste bale se sa njegove brade slivaju se niz moju kitu i jaja. Zasmejao bih se na to da mi nije i sam u međuvremenu uvalio tvrdu policijsku kurčinu u ždelo i kovao duboko koliko je moglo, skroz nezainteresovan mogu li da dišem. Gušio sam se, suze su mi tekle, pljuvačka kiptala iz usta oko njegove debele, nadrvljene mesine. Sigurno nije imao volje ni da ga pipne prethodnih dana pa je ionako golem sada dodatno nabrekao, miriše i ukusa je dugo nepražnjenog kurca. Obla jaja, klate se i poskakuju dok me jebe u usta, puna guste, sazrele sperme. Osećaće se na kilometar unaokolo kada najzad bude istresena van. Kao u ostalom i moja, već peti dan u skladištu.
Sav van sebe od naloženosti obilno mi je zapljuvao rupu, pa se oznojenog tela prevalio preko mene. Stara, provereno dobra misionarka. Glavinu, koju sam mu dobrano zabalavio, ugurao mi je nestrpljivo, najednom a potom krenuo da mi navlači debelu karu plavca specijalca polako ali bez zastajanja. Da me nije pritisnuo svom svojom vrućom težinom i pritegao za krevet podlakticama preko ramena, sigirno bih pokušao da se izmigoljim. Njegova kiturina bila je i previše za mene, rastezala me je i punila sve više. Imao sam utisak da mi se guza skroz raspukla, noge su mi se oduzele kao da me nabijaju na kolac. Nisam ni znao da ovako nešto uopšte može da uđe u mene i to tako duboko da mi se dupe nabire i samo u sebe uvlači. Naravno da nije uspeo da ga uvali do jaja i to kao da ga je dodatno razdraživalo. Sve vreme dok mi je rastezao crevo, kovao glavinom u utrobu, drsko i kao sa besom gledao me je pravo u oči, tu i tamo proprativši poneku moju grimasu prožetu trpnjom i uživanjem. Jebao me je u kratkom hodu i na cim ne želeći previše da vadi ono što je sa teškom mukom uterao, ne dozvoljavajući da se povratim i stegnem, onemogućim ga da nabije bar još koji milimetar kurca preko, kada već ovaj, prvi put ne može celu.
Odigao sam glavu, olizao mu napet, znojav vrat pa jezikom pokupio balu koja mu je visila, klatila se sa donje usne i ugrizao ga za istu. Dovukao sam ga do samog zenita strasti, pogled mu je ztitrao, treptaj prošao celim telom, ukočio se u naporu da istog trena ne ispiša seme u moje razvaljeno dupe.
- Brate mili, koja si ti kurva!
- Tvoja kurva.
- Samo moja. Inače, nećeš biti ni kurva. Bićeš ništa!
Sa podsmehom mi je pljunuo pravo u usta, zažvalio me, poduhvatio bradom za vrat kao da njegove tvrde ruke na mojim ramenima nisu dovoljne pa krenuo da nabija kao divljak, snažnije i bezobzirnije nego i do tada. Nisam znao gde sam kako me je a****lno karao a ipak nisam mogao a da u jednom trenutku ne pomislim: to je Srbin! Jebač! Srpski kurac, brale moj!
Uz duboko i otegnuto: uhhhhhhhh… ster'o ga je poslednji put, zgrčio se pa trzao sa svakim mlazom sperme kojom je filovao moje razjebano dupe. Bar jedno deset - dvanaest mlaza gustog svrša istresao je u mojoj razmrdanoj utrobi. Onda se zavalio pored mene na bok i dok me je pusao po vratu, licu, usnama, drkao mi mlitav kurac. Nakon takve jebačine nije bilo šanse da mi se digne uskoro ali to me nije sprečilo da svršim meke kite iz koje je sperma samo iscurila preko Maretove šake.
- Vratiću ti, znaj.
- Šta?
- Jebaću te žešće nego ti mene.
- Ooo... pa ne znam…
Kao nećkao se a zajedno sa mnom osmehivao.
10.
- Snežni ten, plave oke, zlatna kosa. Lice anđela, telo đavola. Rođen za blud.
- Tvoja poetska strana za mene je istinsko otkrovenje. Zaista. Možda Zemlja ipak nije ravna ploča.
- Iz tvojih usta reči liju lako i slatko kao med niz saće.
- Ne prestaješ da me iznenađuješ. Nastavi. Baš me zanima kuda vodi tvoje pojanje.
- Plus, odličan akrobata. Za samo pet dana skočio iz jednog kreveta u d**gi. Sa jednog brata na d**gog. Svaka čast. Priznajem da sam te potcenio… i precenio.
- Ako čekaš da se pravdam, čekaš uzalud. Šta ustvari hoćeš?
- Da i ja uskočim u igru. Uživamo sva trojica, ti najviše. Duplo više.
- Ako je to bilo pitanje, moj odgovor je ne. Čekaj… Kategorično - NE.
- Hajde… Nismo curice da se stidimo i nećkamo. Šta će da ti fali? Od kurca su bolja jedino dva.
- Tebi su sinoć nešto ubacilu u piće. Nema d**gog objašnjenja.
- I to te rođena braća karaju. Jedan pa d**gi. Dele te bratski. Samo pređeš iz jedne sobe u d**gu. Može i istovremeno. Sigurno si maštao da primiš dva odjednom i do jaja.
- Izvini samo za to što ću u tvojoj kući ovo da ti kažem: Gubi se iz sobe!
- Ne izvinjavaj se, ti si ovde sada kao domaći. Imaš i prava i obaveza.
- Prema tebi ja nemam nikakvih posebnih obaveza. Šta je bilo, bilo je i kraj. Sećaš se? Opet si samo brat mog… Maretov brat. Od mene prema tebi, obziri samo u tom smislu.
- Obziri? Ti ćeš da pričaš o obzirima? Kako te nije sram?! Nije prošlo ni nedelju dana a ti već naseo na d**gi kurac. Ni manje ni više nego mom bratu u krilo! Postoji reč za one nalik tebi ali za tebe je preblaga. K-u-r-v-a.
- Umem i ja da vređam. Ipak, kad nisam siguran da li nešto dovoljno razumem i kako treba, suzdržim se pa razmislim još jednom.
- Šta je tu nejasno? Izgledaš super, zvučiš isto, milina za telo i dušu. Svestan si toga i to koristiš. Ti si zlo! I meni si zavrteo pamet ali tek…
- Mare je možda jedini zbog kojeg bi se ti nečeg odrekao pa makar to bila i najlepša igračka. Da, tako si me želeo. Da se poigraš, zabaviš pa - dok traje. I na moje zadovoljstvo, razume se, ali meni to nije dovoljno.
- A šta si očekivao? Da te oženim to jest omužim sutra? U kojoj bajci živiš?
- Seks je bitan, potreban ali ne i dostatan. Kako godine idu, to postaje sve izraženije i jasnije. Sa svakim narednim danom sve ti teže pada što ležeš i budiš se sam - svaki dan. Što pre to skapiraš, bolje za tebe. Pre ćeš da nađeš nekog s kim ćeš da budeš i ljubavnik i d**g. Nećeš da ostariš sam, izdovoljenog tela a prazne duše kao istrošena spolja, odavno zgasla iznutra, istinski usamljena olupina od čoveka kojeg u životu drže samo sve bleđa sećanja na mlade dane. Šta se mrštiš? Previše filozofiram?
- Ti ne planiraš da imaš porodicu, ženu, decu?
- Ne mogu da planiram nešto za šta nisam rođen. Ne želim da se ženim pa da sutra nezadovoljan, nesrećan, isfrustriran… sebi, supruzi, deci… svima nama upropastim živote na neki način. Neopreznim vanbračnim izletom sa muškarcem, na primer.
- Ni Mare ne misli da se ženi… Ufff, ovo mi je izletelo. Nije trebalo da ti kažem. Dao sam reč. Bože, šta će biti s njim…
- Načeo si priču o sto stvari, skačeš sa jedne na d**gu. Premotaj unazad naš razgovor. Raspravljamo se ko dvojica gluvih. Šta želiš da čuješ, Nemanja?
- Ne znam. Nikada mi nije bila ovakva zbrka u glavi. Možda nešto što će da me smiri.
- Šta te brine? Ukratko, po redu, po važnosti, po stavkama, kao da predaješ raport.
- Je l’ ti zaista ozbiljno misliš sa Maretom?
- Najozbiljnije.
- Siguran si? Nakon pola dana i jedne noći sa njim?
- Zajedno smo ja i on već dvadeset godina. Osećao sam za njega puno ali nisam bio toga svestan, nisam video. On se nije osmelio da mi kaže. Baš ništa direktnije. Trebalo je sve ovo da se desi pa da shvatim koliko mi je i kako sve stalo do njega. Koliko ne mogu bez Markeša.
- Nakon pet dana pošto si bio sa d**gim? Zaboravimo na trenutak da sam poslednji ja.
- To je bila samo strast. Oprosti, ali tako je. Za pet dana preležao sam ono što se boluje bar mesec - toliko puno stvari trebalo je prožvakati u glavi. Još toliko je na čekanju.
- I, šta planirate?
- Nećemo da se zanosimo, da zaboravljamo gde i kada živimo. Za svet sve ostaje kao i do sada. Otvorenu borbu za onaj razumniji prepuštamo najhrabrijima. Bar za sada, u početku, ostajemo u našoj maloj tvrđavi. Za kasnije, ko zna.
- Voliš ga?
- Puno.
- Ni ovo ne bi trebalo da kažem ali moram… I on tebe. Isto toliko. Inače, ne bio on batu svog opalio pesnicom nakon što te je nazvao kurvom. Sorry... za oba puta.
- U redu je. Reči ponekad iskazuju misli a ponekad su tek izraz bola, besa, očaja ili onih lepih osećaja. Idi sad. Već bi trebalo da izađe iz kupatila. Prerano je da nas zatekne nasamo. Ne bih da se jedi bez razloga.
- Kaži mu da sam otišao na bazen i da ću kasno doći.
- Lepo se provedi.
Nakon što je Nemanja izašao, ponovo sam se iz sedećeg izvalio u krevet, zatvorio oči i uživao u toplini pod pokrivačem. Bilo je već deset i nešto a ja sam, sveže istuširan, mogao još da dremam. Mare i ja smo baš zakovali od spavanja, obojica iscrpljeni od teskobe prehodnih dana i razvaljivanja od juče. Nakon seksa proćaskali smo kratko pa zaspali momentalno, zagrljeni i goli, ulepljeni sokovima, obavijeni mirisima muškog karanja. Nikad čvršće i slađe nisam spavao. Nikada se bolje nisam osećao. Ni traga od onog tupog utiska ispraznosti koji bi me pritisnuo nakon što bih se trošio sa d**gim muškarcem tek da utažim požudu. Sa Maretom je sve bilo posve d**gačije.
- Je l’ to Nemanja bio ovde?
- Jeste.
- Šta je hteo?
Pitao je to onako, kao usput, nezainteresovano a znao sam da nije tako. Neću da ga lažem, ni sada ni ubuduće. Čak ni da bih ga zaštitio. Reći ću istinu i, kada je potrebno, pružiti mu oslonac i utehu a ne obmane. Kakva će to kuća koju želiš da sagradiš biti ako već u sam početak, temelje uzidavaš laži?
- Da ispita kakve su moje namere prema tebi i uveri se u iskrenost istih. Razgovor je bio konstruktivan i koristan.
- Kako ti to lepo znaš da upakuješ. Nisi na poslu, možeš na srpskom.
Prepričao sam mu kako je i bilo, najbolje što sam mogao da se prisetim celog dijaloga, najpre oštre i uvredljive rasprave potom i pristojnog, ljudskog razgovora.
- Nudio se za trojku, nazvao te kurvom, kazao i ono što se obavezao da neće! Konstruktivno, nema šta!
- Došao je da ugrize još jednom, poslednji put, kad već makar i svojom voljom prepušta plen, da svojoj povređenoj sujeti dâ bar taj odušak. To je Nemanja. Ipak, najviše da me izaziva postepeno, sve više i više, da bi me proverio. Zbog tebe. To je tvoj stariji bata.
- Trebaće mi vremena da mi neke stvari postanu nevažne.
- Znam. I meni, za neke d**ge. Hoćemo li ga dati jedan d**gom?
- Zašto me kinjiš? Kakvo je to pitanje?
Rekao je rastuženo i razneženo pa legao uz mene položivši mi glavu na grudi i levicu preko stomaka. Njegova poluvlažna kosa mirisala je na slatki badem. Duboko sam udisao taj umirujući miris i kontao kako nikada u životu nisam bio srećniji. Našao sam prijatelja i ljubavnika za ceo život.
- Srce ti je zalupalo.
- Od sreće, srndaću moj.
- I ja sam srećan beskrajno da mi je neverica!
Umilio mi se o prsa, ljubnuo ih pa stegao me svojom prijatno teškom levicom za bok da se uveri da sam zaista tu, da sam njegov a on moj.
- Toliko toga želim da ti kažem. O mnogo čemu želim da pričamo. - rekao je.
- Toliko dugo smo bili odvojeni, tako blizu a tako daleko. Toliko dugo smo čekali. Neka sada priča malo sačeka.
Odigao je glavu, pogledao me svojim toplim, krupnim očima boje tamne čokolade pa spustio poljubac na moje usne.
- Hoće li naša priča imati srećan kraj?
- Priče koje su srećne ponajviše su takve jer nemaju kraj. Ova naša će biti srećna bez kraja.
1. i 2.deo - 2009. 3.-10.deo - 2017.
- Dobro je da si se smilovao da dođeš. Pa, gde si ti do sada, čoveče Božji? Ko u crnu zemlju da si propao.
Za njega, neobično duga izjava. Makar i jedna reč preko od potrebne, to je beskorisna zanimacija dokonih filozofa.
- Hoćeš li me pustiti da uđem ili ću još večnost i po da stojim ovde pred vratima ko Jehovin svedok?
Dok se sklanja u stranu da me propusti dodajem:
- Ako ništa d**go, ja sam i nakon… nakon svega došao a od tebe ni reč. Da budem iskren, nisam ni očekivao da se javiš.
Niti mi je, oprosti, bilo važno, potrebno - nastavljam u sebi.
Već sam na pola hodnika, uputio sam se direktno u Markovu sobu. Želim da ga vidim što pre, čujem sam i sve, iz njegovih usta. Nemanja mi nije bitan. Biće on ok. Već sada je s obema nogama na čvrstom i, ako se još uvek klati, brzo će se vratiti u normalu. Verujte, znam čoveka.
- Čemu priča? Posle onog, jasno je da ja i ti… Razumeš? Tu je još jedna stvar… Bitna. Marko…
Po prvi put, stariji brat zvuči nesigurno a to nikako nije za zanemariti. Zastajem. Pogled mu nije fiksiran, oči šetaju, izbegavaju da odaju i neku naročito veliku neprijatnost, rekao bih. Je l’ mu to masnica iznad leve obrve?
- To za mene i tebe je jasno. Šta je bilo, bilo je i kraj. Je l’ Mare kući? Pitao sam da dodjem, nije mi odgovorio na poruku.
- Jeste. Spava kao komiran.
- U pet popodne?
- Zamenio dan za noć. Otvorio je bolovanje…
- Znam. Sreo sam Iliju malopre, rekao mi je. Šta mu je?
Uzdahno je duboko, gricnuo se za donju usnu pre no je opet progovorio.
- Kada si otišao, posvađali smo se. Ono... Baš. Mislio sam da se izduvao ali… Ponovo je podivljao. Nikada ga nisam video tako rastrojenog, razjarenog.
Nesvesno je i na trenutak hitnuo pogled gore ulevo, tamo gde mi se činilo da ima ljubičastog preliva nad veđom, pa ga brzo, kao posramljen, spustio na pod. Je li to isti onaj Nemanja?
- Ni ja. Ni video a ni osetio toliki bes kod njega. Za ova pet dana mozgao sam više nego za prethodna pet meseca… Ok, video nas je, šokirao se, razljutio jako ali… ono… pa ta - pogled mi se zaputio ka njegovom levom oku - … svađa sa tobom. Takav uragan, toliko burna reakcija. Ne kapiram. Ti?
- Kada se smirio, došao je. Izvinio se. Da, okrznuo me je pesnicom pre toga, nema potrebe da se pravimo ludi. Pričali smo otvoreno.
- O čemu, šta je sve rekao?
Sav sam se pretvori u uvo ali Nemanja je nastavljao da deklamuje raport.
- Sada smo ok. Suzdržan je i dalje. Za sada je to dovoljno. Brine me što ne spava, ne jede kako treba. Po ceo dan ne izlazi iz sobe. Kad dođu ovi iz vašeg društva, lažem da nije kući. Moram. Tako mi je rekao. Čude se, uopšte se ne javlja.
- Aman, čoveče! Šta ste pričali, šta kaže?!
- Ja i on smo objasnili naše. Vaše, kad se vidite. Tako je odlučio. Čekao je da se javiš, da dođeš. Tebe nema nikako. Zato je pao u… u…
- Depresiju.
- Da, u to.
- Nećeš da mi kažeš zašto je onoliko poludeo?
- Hteo bih ali ne mogu. Obećao sam. Pričaćete.
Ipak ti jesi za dve noge, Nemanja. Slab empata, psiholog ali ipak čovek.
- Ok, idem kod njega u sobu. Sačekaću da se probudi pa da razgovaramo.
- Sedećeš i čekati dok se sam od sebe probudi?
- Da.
Nakon što je Nemanja za mnom tiho zatvorio vrata, seo sam u dvosed naspram kreveta na kojem je Mare ležao. Tamni kolutovi oko očiju potvrđivali su da je mučno provodio predhodne dane, sporo i duboko disanje da mu je san bio jedino vreme spokoja. Spavao je sa jednom rukom iznad glave, pola na desnom boku pola na donjim leđima okrenut licem k meni, u beloj, jednostavnoj potkošulji i isto takvim slip-boksama. Prekrivač, odgurnut, svio se uz samu ivicu ležaja. San mu je bio dubok pa je Sunce moglo slobodno da lije zlato dijagonalom njegovog tela, od glave pa sve do kolena, da ga miluje bez ometanja. Nestašni zraci su odskakali, blesali na belini veša, plesali na tamnoj kosi, nešto svetlijoj bradi, svetlosmeđem paperju pazuha i skoro pa plavim, svilenkastim maljama nogu. Ujednačeno zagasitog tena od poda do svoda, posutog muževnim maljama neobično a skladno toniranim u obrnutom smeru, njegovo sabito, mišićavo telo kao da je lebdelo nad snežnobelom posteljinom. Kakve li je nijanse onaj muški, nalepši, najtopliji prekrivač od malja koji se skriva ispod veša i obujima napeta prsa i prepone?
Gde su mi bile oči? Lep si… kao da u snu može da čuje moju misao, priznao sam mu čeznutljivu i bolnu spoznaju. Ono što je duši drago, to je očima lepo a ti si i jedno i d**go, i jednom i d**gom. Divan si mi… Jedna suza skliznula je do usana i skrila se pod njihov rub, slana, čak i gorka kao pomisao da sam možda zakasnio.
- Lep si mi, moj druže, moj… Markeššš…
Tek nakon poslednje reči, onom kojom sam ga oslovio, pošto je i poslednje "š" utihnulo, postao sam svestan da sam to izgovorio naglas. Ne dovoljno glasno da nekoga probudi ali to jedinstveno dozivanje njega jeste. Otvorio je oči polako, nekoliko sekundi nastavio da leži kao i do tada da bi se najednim trgao u neverici. Gibak i jak, odigao se lako i seo, sa onim njegovim lepim, egipatskim stopalima na podu i sa šakama na postelji kao da uzima ravnotežu dok još razdvaja san i javu.
7.
- Ipak si došao.
Rekao je to bez ironije, prebacivanja, bilo čega negativnog.
- Jesam, kao što vidiš.
Uzvratio sam na isti način.
Nadlaktio se na kolena, provukao prste kroz kosu, obuhvatio i položio glavu na šake, zagledao se u pod. Od olakšanja nekoliko puta udahnuo je čujno, duboko i isprek**ano. Deo tereta koji ga danima pritiska najzad je skliznuo sa leđa, jedna od loših slutnji nije se obistinila.
- Brate, izvini, oprosti… Šta d**go da kažem?
Ruke su skliznule preko očiju i obraza, usne stegle i izvile na dole, brada postala saborište muških suza, nemih i teških. Ređih, težih.
- Oprosti…
Steglo me je grlu, pogled mi se razvodnio iako sam mislio da sam već isplakao sve raspoložive zalihe. Zaboravio sam koliko sam i sam propatio, došlo mi je da sednem pored njega, prebacim mu ruku preko ramena, utešim ga bez reči. Bilo je već takvih situacija za ovih dvadeset i nešto godina pravog prijateljstva. Ovog puta to nisam učinio. Posebnost i osetljivost situacije zadržale su me u mestu.
Neka se isplače. Sačekaću da ga izdrma taj prvi talas rasterećenja. Mnogo toga preostalo je da odbacim i ja ali, eto, prepustio sam mu prvenstvo osećajući se manje načetim i bremenitim od njega.
- Oprostiću ti. Ne znam kad. Ne mogu da znam. Istinski oprost nije tek odluka, trenutak već proces. Oprosti i ti meni nekad.
- Hoću. Moram i da oprostim i da zaboravim inače… Inače ću da skrenem!
Sa rukama i dalje preko gornjeg dela lica, zajecao je snažno, sav se zatresao. Prsten koji je na lancu nosio oko vrata iskočio je iz mrke udoline koju su, napinjujući potkošulju, stvarala prsa. Identičan takav nosio je na kažiprstu desne ruke. Na oba, sa unutrašnje strane, diskretnim fontom bilo je ugravirano: A&M. Inicijali imena njegovih roditelja. Dva, jer oba voli podjednako. Meni, zbunjenom, to lakonsko objašnjenje svojevremeno je bilo sasvim dovoljno. Probaj, kazao je, da osetiš kako platina ugodno paše na koži. Prsti su nam, naime, bili istog obima. Zaista, primetio sam, možda i ja sebi uzmem jedan. Više ništa nije rekao. Sada se taj isti prefinjeni metal prstenova i lanca trzao na njemu i caklio na Suncu odbijajući tračak svetlosti i ka mom umu. Ma, da li je moguće?! Ne, nema šanse! Nema teorije da sam toliko… Ja sam debil.
Skamenio sam se, glava mi je najednom postala prazna kada se ta misao, ta mogućnost iskristalisala u njoj, istisnula sve ostale. Kako je jebeno moguće da mi to nikada, ali nikada nije palo na pamet?! Motao sam unazad, sve brže, reči, postupanja, situacije, neke manje neke više na prvu loptu zbunjujuće dvosmislene ali posle Maretovih kratkih pojašnjenja ili sopstvenog promišljanja ocenjene kao jasne i gurnute u stranu, ne toliko ili ne uopšte bitne pohranjene u arhivu. Nije ih bio mali broj, naprotiv, koliko sam njih za ovo vreme stigao, setio ih se, da stavim na preispitivanje. Prstenje je tek jedna među pričama. O, koliko se trudio da mi diskretno skrene pažnju na sebe!
Nije istina da, kao u slučaju Nemanje, nisam želeo nego zaista nisam video, kunem se! Mare je za mene bio najbolji prijatelj, brat suštinski, poštenjačina, dobrica, emotivac, simpa batica ne bez duha i energije ali spram njegovog starijeg buraza - koji je pucao od poslednje navedenog, sirove muškarčine - tek prosečan. Normalan, u stvari. Nedovoljan da mi skrene pogled, pokrene razmišljanja, probudi i ne tako čedne porive. Da li je moralo ono da se desi da bih spoznao da u njemu itekako ima muškarca pa otkrio da je i izgledom podjednak?
Sada su mi se, mislim, sve kockice posložile i to tako lepo da bih čak i priču o tome mogao da napišem.
Ko zna koliko dugo se trudi da postanemo i više od prijatelja da bi jednog dana došavši sa posla video kako je sve bilo uzalud. Njegov brat, u čijoj senci oduvek živi, uzima mu i ono jedino što je želeo samo za sebe a njegov ortak, kojeg želi i najbliže, utažuje sirovu požudu sa d**gim makar to bio - u stvari, još gore - baš sa njegovim batom. Dva snažna udarca istovremeno. Ne verujem da i on sam zna čiju je izdaju teže doživeo, moju ili Nemanjinu. U takvim situacijama zna da radi ne samo pendrek nego i pištolj. Dobro smo prošli. Ko zna šta bi se tek dogodilo da je na Maretovom mestu bio neko psihički labilan. Bio sam povređen, ponižen ali koliko bola sam ja njemu naneo...
Neću odmah otvoriti sve karte. Taktiziraću, podsticati i sačekati neku nesumljivu potvrdu onoga što sam zaključio. Ne mogu da priuštim ni najmanji rizik, situacija je delikatna, ulog prevelik utoliko više jer će se Mare, bez sumnje, i dalje ustezati da nedvosmisleno prizna šta zaista oseća i želi.
- Hvala što si došao da se razjasnimo… a i zbog…
Sada sa rukama koje su podupirale bradu, još uvek vlažnih očiju ali primiren, cimnuo je glavu ka vratima ne sk**ajući pogled sa mene. Bilo mi je jasno šta ga kopka.
- Hajde… Drago mi je što jesam. Čuj, jasno je da sam gej a što se tiče mene i Nemanje, ta stvar je gotova.
- Zašto? Uživajte. Ko sam ja da stajem na putu nečijeg zadovoljstva i sreće-e?
Lecnuo je na tren pa brzo povratio kontrolu.
- To je bila velika greška. Kažem ti, ta priča je završena.
- Zašto ako se volite? Ljubav nije greška.
- Nije, ako je prava i obostrana. Ono između nas dvojice je bila samo strast. Seksali smo se i to je…
- VI ste se seksali? Niste se VI seksali, druže moj, nego je on tebe rastresao kao stari tepih koji će već na proleće put deponije!
- Marko…
- Brat mi je, znam ga a i pričali smo. Vi se družite, Alek i ja uživamo dok traje, rekao je. E, pa, ne može tako, dragi bato! Mislio sam da si pametan, Aleksandre.
- Nema to veze sa pameću.
- Kako nema? Kao da ga ne znaš. Nemanja bi danas da uživa - pa dok traje, sutra da se ženi i da natepa bar dva mala svetosavca. A šta je sa ostalima, sa tim šta oni žele?
- Šta ti želiš?
- Jesi li ti zaljubljen u njega ili, još gore, voliš ga?
- Već sam rekao, to je bila greška, samo strast i ništa više. Još koliko puta treba da ponovim da bi ti ušlo u glavu? Šta treba da kažem, uradim da te uverim da je to istina? Šta TI želiš?
- Zar je bitno? Od kada je postalo važno šta JA želim? Koga uopšte boli kurac za to?!
- Mene, recimo. Koliko god se trudio da razumeš šta neko želi, nećeš uvek uspeti. Taj neko ponekad mora i da kaže. Nagoveštaji nisu dovoljni. Potrebne su reči pa kakve god a ti kao i uvek ćutiš. Šta ti želiš?
Gledao me je nemo i ukočeno, lomio se u sebi kao nikada u životu. Došlo mi je žao, poželeo sam da skočim, da se bacim na njega, da ga zgrabim, izgnjavim, izljubim. Da mu kažem da znam šta on želi, da mi je sve jasno, da sam najzad i sam progledao. Da ga volim ludački! Cupkao sam na dvosedu od želje a morao da sačekam da sam prelomi, da kaže bilo šta, bilo kako u tom smuslu. Hajde, Mare, reci nešto! Gukni, čoveče!
Tišina između nas tako gusta da može nožem da se seče. Gledamo se, ja njega sa ohrabrenjem, isčekivanjem on mene sa neodlučnošću i strahom. Prošlo je i više nego dovoljno. Mare, oprosti mi, mora ovako inače ćemo do večnosti samo da sedimo. Sklonio sam pogled, dlanove spustio na kolena i blago se nagnuo unapred kao da ću ustati i otići.
Tada je brana konačno pukla.
8.
I danas mu je u sećanju živa ta maltene filmska scena u kojoj dva krupna crna oka od bojažljivih i kolebljivih u trenu postaju samouverena i odlučna te za sekundu ili dve bivaju neuporedivo krupnija zaustavivši se tek na nekih desetak centimetara od mojih. Nakon svega što se izdešavalo više nisam znao šta da očekujem pa sam se i zaista, instinktivno podigao na noge kada je ustao i krenuo ka meni. Zbog posla vazda uvežban telom i hitar mišlju, tek u dva koraka ili skoka kojim kao da nije ni dotakao pod, prekratio je prazan prostor između ležaja i dvoseda koji nas je delio. Zgrabio me je preko nadlaktica, obgrlio kao snop koji preti da se rasuje pa se blago zavalio unazad da bi li anulirao impulse svog zaleta i našeg sudara. Toliko brzo se sve odigralo da sam onoga što se dogodilo postao svestan tek kada je spretno uspeo da nas zadrži na nogama.
- Stoj… gde si krenuo… ne idi, druže…
Prva reč oštra, poslednje skoro pa molećljive.
Hvatao je dah istreniranim tempom, hvatao i istim milovao mi bradu, usne, nos. Topao, neutralan dašak čoveka u najboljim godinama koji nikada nije pušio, koji puca od zdravlja.
- Ne idem… i… ne želim… - uspeo sam da se oglasim.
To ga je umirilo. Snažan obruč popustio je u prijatan obgrljaj, fokusirani pogled profesionalca zamenio je onaj dobro znani i topli, pomalo i postiđen. Skrenuo ga je u stranu i, kao pas na koleno voljenog vlasnika koji se konačno pojavio, poližio bradu na moje rame. Čuo sam kako duboko diše od olakšanja i dragosti jer ne samo da neću nego i ne želim da odem, jer konačno je prelomio i nije pogrešio, zažalio. Naprotiv. Sada je sve bilo jasno. Reči nisu bile potrebne.
Još jednom me je stegao snažno, utopio u oble mišice ruku i grudi da se i na taj način, telom a ne samo očima i ušima, uveri da sam zaista tu, stvaran a ne željena prikaza uma koji se u čežnji samoobmanjuje. Pošto nisam mogao da mu uzvratim zagrljaj i budući nešto viši od njega, samo sam spustio glavu na prevoj njegovog vrata i ramena. Ušne školjke su nam se okrzule pa delom prelopile, na svojoj sam osetio nežnost i glatkoću njegove. Nisam mogao a da ne primetim kako miriše muževno, jednostavno i čisto, kao na klasičan sapun, baš onako kakav je iznutra ispod sve te čvrste mase mesa - neuklaljano, neiskvareno. Um i telo muškarca, duša zauvek dečaka. Nakon što me je najzad pustio, nije prošao ni tren, zagrili smo se ortački, unakrsno sa rukom preko ramena i d**gom ispod ruke d**gog.
- Druže… - prošaptao je meko dok je gladio svoj obraz uz moj.
- d**gari teško da se grle ovako. - rekao sam vragolasto.
- Čak ni najbolji prijatelji?
- Čak ni oni. Makar olešeni od *******a.
- Zbunjen sam sada. Ko se onda ovako grli?
- Oni više od prijatelja.
- Sada mi tek ništa nije jasno. Zašto me mučiš? Objasni mi. Zaboravljaš da sam pandur.
- Teško. Evo, i sada me podsećaš na to. Baš sam se pitao gde si sakrio pendrek.
Najprisniji zagrljaj je i kod njega i kod mene činio svoje… Klatili smo se pripijeni, okretali se i odizali jedan d**gog od ushićenja, radosti, šetali polako od dvoseda ka ležaju.
- Je l’ to znači da smo mi i više od prijatelja?
- Je l’ to ono što TI želiš?
- Nije dovoljno samo ja da želim da bi mi se želja ispunila.
- Sve za tebe. Kako da pomognem?
- Kada bi znao koliko dugo čekam to pitanje… Poželi isto a onda daj mi neko vreme da se uverim da je i tvoja želja iskrena.
Zatvorio sam oči, blesavio se grčeći ih, mrdajući glavom kao dete kada zamišlja novogodišnju želju - ako je ne zamisli dovoljno jako, neće mu se ostvariti.
- Poželeo sam. I?
- Sve si, bre, blesav. Derište jedno.
Osmehnuo se kako samo on ume, celim licem i glasom. Osmehnuo sam se i ja dok smo se milovali pogledima, sada već došavši do ležaja.
Mora da sam se dovoljno potrudio jer se Maretova i moja želja ispunila. Ne znam ko je prvi krenuo jer, prirodno, zatvorio sam oči opet pre no što su nam se usne konačno spojile. Jedna, dve, pet… čednih, ovlaš pusa pre no što smo se zagrljeni bacili na ležaj i poljubili onako kako kako to čine odrasli muškarci u vrtlogu strasti - odmah duboko, najdublje, najsočnije, isprepletanih jezika i usana tako da u jednom trenutku više i ne znaš šta je čije, ko koga tu ispija a ko se podaje, ko je kome više zabalavio usne, oko usana, bradu. Dva smo mužjaka koji se širom otvorenih čeljusti međusobno proždiru od požude. Tek su joj otvorili vrata a ona ih već spliće, sažima, rastapa u jedno. Poljubac je sladak kao voda u pustinji, nismo se još dovoljno nasitili ukusa onog d**gog a već treperimo od nestrpljenja za onim što tek sledi, istovremeno gorimo i znojimo se od želje što plamsa sve višim plamenovima.
Okrenuvši ga na leđa nekako sam uspeo da se isčupam iz njegovog poljupca i zagrljaja, sa još većim naporom da skinem mu, prevučem potkošulju preko spleta sabijenih, zaobljenih mišića stomaka, grudi, ramena. Svilenkasti veo od malja, finih i tankih, skroz prijanja uz kožu da čini se tek kao senka, od prsa pa preko trbuha sve do ruba bokserica postepeno sve svetliji, zlaćaniji. Naginjem se, šaram nosom i usnama taj meki, muški prekrivač, grickam bradavice, podižem njegove teške ruke. Mare se nije osećao nego je mirisao muški nenametljivo i raspaljujuće omamljivo jer snifam i celom širinom jezika mu ližem udoline pazuha a nikako da se nasitim. Odiže se i, dok mu sedim na bedrima koja pucaju od napetosti, raskopčava mi, sk**a košulju, majicu, baca me na leđa, ustaje te strže mi pantalone, mokre slip, ča****. Po prvi put za dvadeset i nešto godina potpuno sam go pred njim i to sa kurcem koji para oblake, vlaži ko letnji pljusak, treperi od napetosti kao list. Koliko neobičan, jedinstven toliko i naloživ je taj osećaj koji me usled toga prožima. Tako nešto nisam doživeo još od petog osnovne kada sam prvi put u snu napunio gaće nečim beličastim, gustim i otkrio da piša izleda nije tu samo za - pišanje.
Skinuo je i svoje slip-bokse, preko stamenih butina i listova srozao ih na pod pa odbacio stopalom, osetio kao i ja - video sam mu u pogledu što je zatitrao - onu istu, naročitu vrstu uzbuđenja a ja… ja sam shvatio da mlađi brat nije nužno manji. Blago meni i teško meni, mislio sam nakon što je Maretova mesina, oslobođena iz gaća, najpre pljesnula po stomaku pa stala da se klati u sve manjem luku zabacujući, kao mamac, dugu vrpcu predjeba.
Ako sad ne budem razjeban, nikad neću.
9.
Znate onaj osećaj, koliko uzbuđenja i zadovoljstva donosi kada nešto što želite najzad probate, radite po prvi put? Još i ako je nenadano a tako slasno i vruće kao što je seks sa najboljim prijateljem? I svaki naredni biće dobar ali taj prvi je jednom i jedinstven. Do juče mi je bio maltene brat, ni na koji d**gi način ga nisam pogledao. Negova intima za mene nije bila tabu nego nešto o čemu i ne razmišljam, ne pada mi na pamet, ne pokrećem priču jer za istu nemam ni interesovanja ni sagovornika. Ja sam bio daleko slobodniji ali u razgovoru o "onim temama" nikada nisam išao predaleko osećajući da bi Maretu bilo neprijatno. Budući ortaci, pričali jesmo i o tim stvarima ali samo uopšteno. Čak i u pubertetu, kada te sperma toliko napinje da ti od silnog drkanja maltene natekne kurac, osećas se i preko gaća, šorca jer dok dođe veče i vreme za kupanje ti si ga već pet puta namlatio i ulepio, cela soba ti miriše na svrš i znoj, mama se čudi, tata smeška… čak ni tada nismo pričali o tome sem da, eto, dešava se nešto, postajemo muškarci. Ne, nikada ga nismo drkali zajedno, čak ni merili ko ima veći. Nisam mogao ni da pretpostavim da dobri Mare, moj najbolji prijatelj, ima kiturinu iz premijum pornjave.
Kada si gej, vidiš, čuješ i ono što većina ne primećuje kod d**gih. Tek jedan u hiljadu pokreta, nijansa u nečem tako slojevitom kao što je boja glasa, gest brižan i saosećajan da ga teško može imati neko ko je “običan”… sve ti to kaže da pred sobom imaš nekog s kim bi možda mogao da deliš osećanja i postelju. Jednostavno, znaš da vam je određena ona ista, teža staza i nadaš se da si naišao na saputnika s kim će u društvu sve na pomenutoj biti lakše. Mare je kod mene video, čuo, osetio to nešto. Ja, kada je on u pitanju, nisam ni gledao. Neko d**gi je bio Sunce moga neba. Ustezao se da se dovoljno otvori, plašio da se ne oda a greši u proceni. Istovremeno, jako je želeo da mi se otkrije i nadao se da se ne vara. Trudio se i čekao da i ja vidim njega, da ga to ohrabri, osmeli ili da njegov slobodniji ortak načini prvi korak. Mare… izgledom nafuran, nazidan specijalac a u duši dečkonja, emotivan i stidljiv.
Ili, ne baš tako sramežljiv i fin?
Već sam osetio njegovu sirovu snagu kada se otrgne kontroli a zatim i čvrstinu sa kojom grli, nezasitost sa kojom ljubi. Što je neko uzdržaniji i pristojniji u javnosti to je više u krevetu raspusniji i razvratniji. Nepisano pravilo, živa istina, uveravam se i sada. Dok klečim na ivici ležaja on uz istu stoji, štipa mi vrške nakupelih, otvrdlih bradavica, zatim cele stiska dok se osmehuje jednim krajem usana. Razvukao sam i raširio kožicu, komotna je za moj glavić ali ne i za njegovu glavinu koju mi je navukao u istu. Još i manje za dva komada istovremeno. Glavići se sudaraju, njihove usnice i vezice međusobno nabiru i natežu. Kao da me nije već dovoljno napeo, kaže mi da celom šakom držim prevoj dok pokušava da nagura svoj glavić preko mog. Predjeb, uz šljapanje, vrca iz tesnog spoja praveći mehuriće. Dok mi bukvalno jebe kurac, uvrće bradavice, pričinjava spram uživanja ništavan, blagi bol ne sk**ajući poluosmeh i pogled direktno u oči, ja slutim kako u Maretu definitivno ima nečeg zločesto perverznog. Želja da me konačno raskomada kurcem nakon toliko godina čekanja i suzdržavanja, iz osvete jer me je njegov brat prvi imao, sklonost ka grubom seksu, nešto četvrto? Sve zajedno? Nevažno jer i ja želim isto. Sebično muško karanje bez nežnosti, obzira i poštede, znoj, pljuvačku, kurčev nektar, spermu na sve strane i u velikim količinama. Zversko rasturanje do iznemoglosti a onda nek’ bude šta bude.
Bacili smo se opet na krevet zajedno, ja na leđima, on preko mene, sočno se ljubili dok su nam se kite rvale i balavile među stomacima. Okrenuo se u 69, očekivao sam da mi nakrka nabreklu karu u usta ali umesto toga on mi je doslovno seo na facu i krenuo lagano da voza vrh mog nosa, usana, brade. Obujmio me je blag i primamljiv miris muških prepona, feromoni od kojih ti momentalno zabridi čmar, poželiš da te njihov vlasnik navuče na kurac odmah i do jaja ali i da i ti njemu nabušiš dupe. Morao sam da se potrudim da dovoljno razdvojim njegove sabijene, mišićave polulopte ne bih li jezikom došao do prstena i bezuspešno pokušao da ga ufuram. Mora da sam prvi koji mu dolazi u goste sa zadnjeg ulaza. Kada mi se, oslonivši se na kolena, odigao s lica, video sam da mu je rupica, neočekivano spram zagasitog tena, ružičasta baš kao i glavić, bradavice, vrhovi lakata. I nevina, blago meni. Zapljuvao sam je, palčevima gladio i pokušao da je razvučem, rastvorim makar malo ali se ružičasta svila pod prstima vešto izvlačila, frustrirala me i mamila. Kako onda da ne poželim da ga nabijem u taj pupoljak obgrljen zlatnosmeđim paperjem utoliko više jer se ortak moj željno okomio na kurac moj?
Da, definitivno po prvi put nadrkava kurac koji nije njegov, siše glavić drčno, kruti jezik da bi vršak nabijao u rupicu pa opušta da nežno obliže žleb koji ga razdvaja od stabla. Pandur Marko P. cuca mi karinu halapljivo kao lizalicu, oblizuje ga posvećeno kao po službenoj dužnosti, sisa svaku kap koja izbije. U nekoliko navrata pokušava da ga proguta do jaja, grca, davi se, guste bale se sa njegove brade slivaju se niz moju kitu i jaja. Zasmejao bih se na to da mi nije i sam u međuvremenu uvalio tvrdu policijsku kurčinu u ždelo i kovao duboko koliko je moglo, skroz nezainteresovan mogu li da dišem. Gušio sam se, suze su mi tekle, pljuvačka kiptala iz usta oko njegove debele, nadrvljene mesine. Sigurno nije imao volje ni da ga pipne prethodnih dana pa je ionako golem sada dodatno nabrekao, miriše i ukusa je dugo nepražnjenog kurca. Obla jaja, klate se i poskakuju dok me jebe u usta, puna guste, sazrele sperme. Osećaće se na kilometar unaokolo kada najzad bude istresena van. Kao u ostalom i moja, već peti dan u skladištu.
Sav van sebe od naloženosti obilno mi je zapljuvao rupu, pa se oznojenog tela prevalio preko mene. Stara, provereno dobra misionarka. Glavinu, koju sam mu dobrano zabalavio, ugurao mi je nestrpljivo, najednom a potom krenuo da mi navlači debelu karu plavca specijalca polako ali bez zastajanja. Da me nije pritisnuo svom svojom vrućom težinom i pritegao za krevet podlakticama preko ramena, sigirno bih pokušao da se izmigoljim. Njegova kiturina bila je i previše za mene, rastezala me je i punila sve više. Imao sam utisak da mi se guza skroz raspukla, noge su mi se oduzele kao da me nabijaju na kolac. Nisam ni znao da ovako nešto uopšte može da uđe u mene i to tako duboko da mi se dupe nabire i samo u sebe uvlači. Naravno da nije uspeo da ga uvali do jaja i to kao da ga je dodatno razdraživalo. Sve vreme dok mi je rastezao crevo, kovao glavinom u utrobu, drsko i kao sa besom gledao me je pravo u oči, tu i tamo proprativši poneku moju grimasu prožetu trpnjom i uživanjem. Jebao me je u kratkom hodu i na cim ne želeći previše da vadi ono što je sa teškom mukom uterao, ne dozvoljavajući da se povratim i stegnem, onemogućim ga da nabije bar još koji milimetar kurca preko, kada već ovaj, prvi put ne može celu.
Odigao sam glavu, olizao mu napet, znojav vrat pa jezikom pokupio balu koja mu je visila, klatila se sa donje usne i ugrizao ga za istu. Dovukao sam ga do samog zenita strasti, pogled mu je ztitrao, treptaj prošao celim telom, ukočio se u naporu da istog trena ne ispiša seme u moje razvaljeno dupe.
- Brate mili, koja si ti kurva!
- Tvoja kurva.
- Samo moja. Inače, nećeš biti ni kurva. Bićeš ništa!
Sa podsmehom mi je pljunuo pravo u usta, zažvalio me, poduhvatio bradom za vrat kao da njegove tvrde ruke na mojim ramenima nisu dovoljne pa krenuo da nabija kao divljak, snažnije i bezobzirnije nego i do tada. Nisam znao gde sam kako me je a****lno karao a ipak nisam mogao a da u jednom trenutku ne pomislim: to je Srbin! Jebač! Srpski kurac, brale moj!
Uz duboko i otegnuto: uhhhhhhhh… ster'o ga je poslednji put, zgrčio se pa trzao sa svakim mlazom sperme kojom je filovao moje razjebano dupe. Bar jedno deset - dvanaest mlaza gustog svrša istresao je u mojoj razmrdanoj utrobi. Onda se zavalio pored mene na bok i dok me je pusao po vratu, licu, usnama, drkao mi mlitav kurac. Nakon takve jebačine nije bilo šanse da mi se digne uskoro ali to me nije sprečilo da svršim meke kite iz koje je sperma samo iscurila preko Maretove šake.
- Vratiću ti, znaj.
- Šta?
- Jebaću te žešće nego ti mene.
- Ooo... pa ne znam…
Kao nećkao se a zajedno sa mnom osmehivao.
10.
- Snežni ten, plave oke, zlatna kosa. Lice anđela, telo đavola. Rođen za blud.
- Tvoja poetska strana za mene je istinsko otkrovenje. Zaista. Možda Zemlja ipak nije ravna ploča.
- Iz tvojih usta reči liju lako i slatko kao med niz saće.
- Ne prestaješ da me iznenađuješ. Nastavi. Baš me zanima kuda vodi tvoje pojanje.
- Plus, odličan akrobata. Za samo pet dana skočio iz jednog kreveta u d**gi. Sa jednog brata na d**gog. Svaka čast. Priznajem da sam te potcenio… i precenio.
- Ako čekaš da se pravdam, čekaš uzalud. Šta ustvari hoćeš?
- Da i ja uskočim u igru. Uživamo sva trojica, ti najviše. Duplo više.
- Ako je to bilo pitanje, moj odgovor je ne. Čekaj… Kategorično - NE.
- Hajde… Nismo curice da se stidimo i nećkamo. Šta će da ti fali? Od kurca su bolja jedino dva.
- Tebi su sinoć nešto ubacilu u piće. Nema d**gog objašnjenja.
- I to te rođena braća karaju. Jedan pa d**gi. Dele te bratski. Samo pređeš iz jedne sobe u d**gu. Može i istovremeno. Sigurno si maštao da primiš dva odjednom i do jaja.
- Izvini samo za to što ću u tvojoj kući ovo da ti kažem: Gubi se iz sobe!
- Ne izvinjavaj se, ti si ovde sada kao domaći. Imaš i prava i obaveza.
- Prema tebi ja nemam nikakvih posebnih obaveza. Šta je bilo, bilo je i kraj. Sećaš se? Opet si samo brat mog… Maretov brat. Od mene prema tebi, obziri samo u tom smislu.
- Obziri? Ti ćeš da pričaš o obzirima? Kako te nije sram?! Nije prošlo ni nedelju dana a ti već naseo na d**gi kurac. Ni manje ni više nego mom bratu u krilo! Postoji reč za one nalik tebi ali za tebe je preblaga. K-u-r-v-a.
- Umem i ja da vređam. Ipak, kad nisam siguran da li nešto dovoljno razumem i kako treba, suzdržim se pa razmislim još jednom.
- Šta je tu nejasno? Izgledaš super, zvučiš isto, milina za telo i dušu. Svestan si toga i to koristiš. Ti si zlo! I meni si zavrteo pamet ali tek…
- Mare je možda jedini zbog kojeg bi se ti nečeg odrekao pa makar to bila i najlepša igračka. Da, tako si me želeo. Da se poigraš, zabaviš pa - dok traje. I na moje zadovoljstvo, razume se, ali meni to nije dovoljno.
- A šta si očekivao? Da te oženim to jest omužim sutra? U kojoj bajci živiš?
- Seks je bitan, potreban ali ne i dostatan. Kako godine idu, to postaje sve izraženije i jasnije. Sa svakim narednim danom sve ti teže pada što ležeš i budiš se sam - svaki dan. Što pre to skapiraš, bolje za tebe. Pre ćeš da nađeš nekog s kim ćeš da budeš i ljubavnik i d**g. Nećeš da ostariš sam, izdovoljenog tela a prazne duše kao istrošena spolja, odavno zgasla iznutra, istinski usamljena olupina od čoveka kojeg u životu drže samo sve bleđa sećanja na mlade dane. Šta se mrštiš? Previše filozofiram?
- Ti ne planiraš da imaš porodicu, ženu, decu?
- Ne mogu da planiram nešto za šta nisam rođen. Ne želim da se ženim pa da sutra nezadovoljan, nesrećan, isfrustriran… sebi, supruzi, deci… svima nama upropastim živote na neki način. Neopreznim vanbračnim izletom sa muškarcem, na primer.
- Ni Mare ne misli da se ženi… Ufff, ovo mi je izletelo. Nije trebalo da ti kažem. Dao sam reč. Bože, šta će biti s njim…
- Načeo si priču o sto stvari, skačeš sa jedne na d**gu. Premotaj unazad naš razgovor. Raspravljamo se ko dvojica gluvih. Šta želiš da čuješ, Nemanja?
- Ne znam. Nikada mi nije bila ovakva zbrka u glavi. Možda nešto što će da me smiri.
- Šta te brine? Ukratko, po redu, po važnosti, po stavkama, kao da predaješ raport.
- Je l’ ti zaista ozbiljno misliš sa Maretom?
- Najozbiljnije.
- Siguran si? Nakon pola dana i jedne noći sa njim?
- Zajedno smo ja i on već dvadeset godina. Osećao sam za njega puno ali nisam bio toga svestan, nisam video. On se nije osmelio da mi kaže. Baš ništa direktnije. Trebalo je sve ovo da se desi pa da shvatim koliko mi je i kako sve stalo do njega. Koliko ne mogu bez Markeša.
- Nakon pet dana pošto si bio sa d**gim? Zaboravimo na trenutak da sam poslednji ja.
- To je bila samo strast. Oprosti, ali tako je. Za pet dana preležao sam ono što se boluje bar mesec - toliko puno stvari trebalo je prožvakati u glavi. Još toliko je na čekanju.
- I, šta planirate?
- Nećemo da se zanosimo, da zaboravljamo gde i kada živimo. Za svet sve ostaje kao i do sada. Otvorenu borbu za onaj razumniji prepuštamo najhrabrijima. Bar za sada, u početku, ostajemo u našoj maloj tvrđavi. Za kasnije, ko zna.
- Voliš ga?
- Puno.
- Ni ovo ne bi trebalo da kažem ali moram… I on tebe. Isto toliko. Inače, ne bio on batu svog opalio pesnicom nakon što te je nazvao kurvom. Sorry... za oba puta.
- U redu je. Reči ponekad iskazuju misli a ponekad su tek izraz bola, besa, očaja ili onih lepih osećaja. Idi sad. Već bi trebalo da izađe iz kupatila. Prerano je da nas zatekne nasamo. Ne bih da se jedi bez razloga.
- Kaži mu da sam otišao na bazen i da ću kasno doći.
- Lepo se provedi.
Nakon što je Nemanja izašao, ponovo sam se iz sedećeg izvalio u krevet, zatvorio oči i uživao u toplini pod pokrivačem. Bilo je već deset i nešto a ja sam, sveže istuširan, mogao još da dremam. Mare i ja smo baš zakovali od spavanja, obojica iscrpljeni od teskobe prehodnih dana i razvaljivanja od juče. Nakon seksa proćaskali smo kratko pa zaspali momentalno, zagrljeni i goli, ulepljeni sokovima, obavijeni mirisima muškog karanja. Nikad čvršće i slađe nisam spavao. Nikada se bolje nisam osećao. Ni traga od onog tupog utiska ispraznosti koji bi me pritisnuo nakon što bih se trošio sa d**gim muškarcem tek da utažim požudu. Sa Maretom je sve bilo posve d**gačije.
- Je l’ to Nemanja bio ovde?
- Jeste.
- Šta je hteo?
Pitao je to onako, kao usput, nezainteresovano a znao sam da nije tako. Neću da ga lažem, ni sada ni ubuduće. Čak ni da bih ga zaštitio. Reći ću istinu i, kada je potrebno, pružiti mu oslonac i utehu a ne obmane. Kakva će to kuća koju želiš da sagradiš biti ako već u sam početak, temelje uzidavaš laži?
- Da ispita kakve su moje namere prema tebi i uveri se u iskrenost istih. Razgovor je bio konstruktivan i koristan.
- Kako ti to lepo znaš da upakuješ. Nisi na poslu, možeš na srpskom.
Prepričao sam mu kako je i bilo, najbolje što sam mogao da se prisetim celog dijaloga, najpre oštre i uvredljive rasprave potom i pristojnog, ljudskog razgovora.
- Nudio se za trojku, nazvao te kurvom, kazao i ono što se obavezao da neće! Konstruktivno, nema šta!
- Došao je da ugrize još jednom, poslednji put, kad već makar i svojom voljom prepušta plen, da svojoj povređenoj sujeti dâ bar taj odušak. To je Nemanja. Ipak, najviše da me izaziva postepeno, sve više i više, da bi me proverio. Zbog tebe. To je tvoj stariji bata.
- Trebaće mi vremena da mi neke stvari postanu nevažne.
- Znam. I meni, za neke d**ge. Hoćemo li ga dati jedan d**gom?
- Zašto me kinjiš? Kakvo je to pitanje?
Rekao je rastuženo i razneženo pa legao uz mene položivši mi glavu na grudi i levicu preko stomaka. Njegova poluvlažna kosa mirisala je na slatki badem. Duboko sam udisao taj umirujući miris i kontao kako nikada u životu nisam bio srećniji. Našao sam prijatelja i ljubavnika za ceo život.
- Srce ti je zalupalo.
- Od sreće, srndaću moj.
- I ja sam srećan beskrajno da mi je neverica!
Umilio mi se o prsa, ljubnuo ih pa stegao me svojom prijatno teškom levicom za bok da se uveri da sam zaista tu, da sam njegov a on moj.
- Toliko toga želim da ti kažem. O mnogo čemu želim da pričamo. - rekao je.
- Toliko dugo smo bili odvojeni, tako blizu a tako daleko. Toliko dugo smo čekali. Neka sada priča malo sačeka.
Odigao je glavu, pogledao me svojim toplim, krupnim očima boje tamne čokolade pa spustio poljubac na moje usne.
- Hoće li naša priča imati srećan kraj?
- Priče koje su srećne ponajviše su takve jer nemaju kraj. Ova naša će biti srećna bez kraja.
1. i 2.deo - 2009. 3.-10.deo - 2017.
7年前
