Patriota 6-10
6.
Kleknuvši, butinama i kolenima obujmio sam mu bokove i guzu, podupretu, sa dva jastuka odignutu taman toliko da udobno legne u čvrst hvat mojih bedara i prepona. Taman da se skroz rastvori, otkrije mladu mušku mindžu koja se rumeni i pući, u dva navrata načetu pa ostavljenu. Pritisnuo sam prstom kurac nadole, celom dužinom zaguslao duž rascepa da još jače počešam njegovu uveliko gladnu pičku a onda ga šibao karinom preko čmara gledajući kako se isti sve više crveni, prokrvljuje od ni malo nežnih udaraca, kako stidljivo počinje da zeva i bora se duž izdignutog ruba od uspaljenosti. Pažljivo sam iscedio sav predjeb i isto tako, u jednoj niti, pljunuo u rupicu pa snažno utisnuo u nju glavić palcem, bez da se izdižem, da ga bušim odozgo nego onako, vodoravno, koliko god može tako da utone. Rastegni, razdraži sam ulaz pičke ili dupeta koji nisu ili ne u skorije vreme jebani, rastrljaj ih i razlabavi na početku gde završavaju brojni nervi pa rupe same od sebe, kao prezrele smokve, pucaju u dubinu. Pizda zabalavi kao blesava, dupe se opusti. Tebi na užitak da ga uguraš skoro bez napora onoliko koliko su duboki i, sa slatkim naporom, rastežeš dalje koliko si dugačak kurcem. Pustio sam da glavonja ispadne pa ga ponovo metnuo i tako mnogo puta uživajući dok mi se na istom kožica nateže i njegov prsten rasteže.
Uživao je i on zavaljen na leđa, sa rukama iznad glave, zagledan u plafon, odlutao ko zna gde. Kao da niže od struka i nije njegovo, kada je već njemu samom to zabranjeno, potpuno je prepustio da ja po svojoj volji petljam sa njegovim grešnim delovima. Mali i nije baš mali. Cenim da ima nekih osamnaest centimetra mlade, plodne kurčevine okružene skromnim slojem malja a koja mu, ovako polusavijenom, seže do iznad pupka. Isti je već pun presvrša pa se muški nektar sporo sliva dalje, niz udolinu trbušnjaka i grudi - potpuno glatkih, bez i jedne dlačice. Sočan mali. Upiški se kad se uzbudi, balavi iz kurca kao iz labrnje. Verovatno istrese odjednom bar dva prosek-pakovanja sperme iz tih krupnih, mladićki još uvek ćosavih jaja čak i kada nisu prepunjena, bolno natekla kao sada. Sočan iznutra i kao takav izazovan da ga cediš svuda gde možeš i do zadnje kapi. Sav softan, podatan i spolja. Tako čist ten nisam viđao ni kod najnegovanijih devojaka. Bela, neprozirna koža i tek jedva ružičaste usne, bradavice, glavić što mu je provirio iz kožice, anus. Ma… da ga ližeš, grizeš, gnječiš, razjebavaš, cediš… Sve i odjednom dok ne poludiš… a ustvari već lud za njim!
Tako sam mu, nakon što sam se dovoljno izdigao, i krnuo kurčinu - ludački! Odjednom, na cim, bez zastoja. Upala je do pola bez problema, bez većeg otpora u njegovo ovlaženo dupe. Upala je njemu do kraja, do zavoja. Kasnije ću da mu ispravljam crevo, da mu razvlačim utrobu sve dok ne postane taman za moj palamar. Najpre, rešio sam, da mu razbucam prostatu, da isteram spermu iz njega.
Pošto sam mu nenadano nakrkao čak pola krute patke, umesto da gura, instinktivno je stisnuo svoje neiskusno dupe. Svoju vruću, svilenkastu unutrašnjost prilepio je uz svaki jebeni delić nabijenog mu tvrdog muškog mesa. Koliko je stezao trtu toliko je moja kara, kao razdražena time, dodatno naticala. Jauknuo je od bola ili užitka, ili od oba, a onda, kao da se nečeg prisetio, zatvorio usta i nastavio prigušeno da stenje. Zabolelo je i mene na trenutak jer je kožura prenategnuta preskočila rub glavonje a da mi kurac nikada nije bio puniji krvlju. Zbog stega kožice, osetio sam, nabrekao je još i više. Vala, osetio je i on pa se, rastegnut, napunjen skoro do krajnjeg zadovoljstva, mahinalno izdigao ne bi li se dohvatio za kurac, nadrkao si i najzad dosegao isto.
Zgrabio sam ga za šake, spleo nam prste i, nadnevši se nad njim, tako spojene nabio ih u dušek. Na d**gom kraju oslonio sam se na nožne pa, kao da radim sklekove, krenuo da ga prcam na plitko, sa pola kurca, da mu sa svakim nabadanjem derem kestenjaču. Čvrsto je i usko njegovo tek nedavno otpakovano dupe a moja kita debela, velika i još u blagom luku savijena ka stomaku pa zato osetim baš svaki put kada mu očešam, potkačim uveliko otvrdlu mušku G-tačku. Zabijam se u njega sve brže i brže, kovem kao singerica, jedva se suzdržavam da mu ne steram do jaja i pocepam ga ko poslednju, raspalu kurvetinu. Ne mora ništa da radim, samo da se opustim na njemu sapetom. Težina bi učinila svoje, skamenjena karina bi utonula do balčaka. Izazov je jak toliko koliko je vruća i tesna njegova mlada guza koja guta, ma, usisava mi karu i pritom zadovoljno mljacka.
Dok ga punim sve vreme gledam ga u lice, pratim svaki trzaj na istom, neuspešno lovim pogled. Kao da mi se malopre nije drčno nagutao kurca i još posrkao svrševinu, skreće plave oke u stranu, žmuri, koluta ih od slasti, sve, samo izbegava moje. Iako naložen kao verovatno nikada u životu, bar trenutno stidi se što uživa dok ga d**gi muškarac jebe. Da li više pred samim sobom ili preda mnom - mislim da ni on sam ne zna. Koji to pravi Srbin, istinski rodoljub i patriota, pravi muškarac na kraju krajeva, stenje, makar i prigušeno, od nesumnjivog zadovoljstva dok mu rasturaju bulju? Ako sebi, u glavi, i dalje uspeva da laže, svome telu više nije gospodar. A i kako bi? Mlad, u naponu snage, žedan u tim godinama seksa koliko i vode. Bistar je i sa natprosečnom samokontrolom ali zar i najblistaviji i najdisciplinovaniji umovi, makar ponekad, ne pokleknu kada od hormona zabride prepone?
Spustio sam glavu, savio vrat i, dok nastavljam da ga heftam, gledam kako mu se grudi ubrzano izdižu, trbušnjaci nekontrolisano grče. Kako iz kite nastavlja da ističe staklasta nit. Muzem ga, bre, bolje nego seljak Milku! Dupe mu se sve češće i snažnije steže sve dok se u jednom trenutku nije stegao sav, ukočio celim telom, izdigao se, snažno me ugrizao za znojav vrat. Iz kurca mu je najpre sporo prokuljala gusta, prezrela sperma i, od težine, ljusnula na stomak kao otresena. Ponovo se bacio na dušek, isprek**anim, neljudskim rovanjem davao si oduška početku olakšanja i toliko mi stisnuo kurčinu da nije bilo šanse da je maknem ni milimetar iako sam mislio da ga rovarim i dok piša svrš. Najzad otpušen, šibnuo je seme u snažnom, vezanom mlazu sve do sebi preko lica, potkačivši mi istim bradu, pa ostatak mlade, vodnjave sperme našikao si po grudima i stomaku. Cela ćelija je zamirisala na spermu i seks, na pravi jebarnik. Još dugo nakon što je istresao mučena jaja, trzao je udovima i kolutao očima kao nečastivim zaposednut. Prvi put je svršio na kurcu i to bez da pipne svoj. Naravno da će da se cima, pogubi kao poremećen, od iznenađenja, od snage i dužine orgazma.
Želja koja ga je pritiskala nedelju dana, ustvari, godinama od puberteta bila potiskivana, konačno je oslobođena ali ne i nasićena. Svršio je obilno kao konjina, kita mu je pala ali mu još nije bilo dovoljno. Buncao je kao pod ****ama.
- ‘Ajde… matori… na leđa.
- A?
Nije mu bilo do priče. Pridigao se na laktove, obgrlio me nogama, pa mi cimom istih dao znak da se zavalim na leđa. Okrenuo sam se, izvalio se i, ne vadeći pendrek iz njegove prde, posadio ga sebi u krilo.
- Hajde, mali, da te vidim… da li si i koliko hrabar i sposoban da udomiš dvadeset i jedan centimetar dobrog srpskog kurca.
Opustio se celom težinom, pustio da kara lagano tone u njega, rasteže ga. Bolelo ga je sigurno jer noge su mu drhtale, oznojio se sav, zacrveneo u licu i vratu kao da prolazi kroz porođajne muke ali nije stao dok postepeno nije naseo do kraja. Grimasa agonije i užitka prošarala mu je facu, pogledao me je u oči, osmehnuo se skoro pa tijumfalno. Sav mokar od znoja i sperme koja mu se sliva niz **** ka preponama, kape rastopljena meni na stomak, odizao se najpre po malo da bi si ponovo nakrkao glavonju u utrobu. Definitivno ima nečeg dijaboličnog i autodestruktivnog u njemu - nije ovo samo razularena pohota - jer već se odiže do pola karine i nabija se na istu silovito, bespoštedno, uskoro i celom dužinom, od glavudže pa sve do jaja, sve brže i brže. Bukvalno mi drka kurac dupetom: vreo i stisnut, ne samo da mi tare kurčinu celom površinom nego i zguljuje - prevlači tesnu kožicu preko glavine. Razvaljuje si guzicu mojim kurcem divljački, bez razmišljanja, kao da nema samo jednu za ceo život. Boli ga sve manje, uživa sve više. Bolucka i mene na trenutke kad prokleta i blagoslovena kožura preskoči rub, kad mali tresne dupetom o moja jaja i, zgrabivši me za sise, krvnički mi uvrne bradavice. Kako smo se samo pronašli za jebačinu! Žestoku, grubu, pravu mušku! Balavi jaše bolje nego kauboj!
Uživanjem se prebacio skroz “od iza”, njegova mlitava kita landara, mlati me po stomaku. Osećam kako počinje da mi se kupi u trbuhu, kako ću uskoro da mu nafilujem i razjebano dupe a onda… šok!
Nadvio se nada mnom, zgrabio me za grudi, zverski nabio prste u iste, zacvilio, bacio mi ukočen i zbunjen pogled a zatim istim odlutao. Bio sam zbunjen i ja dok nisam osetio kako mu se dupe najednom steglo, video da je kita počela da mu se diže, pulsira… ali, bilo je kasno. Seme je samo iscurilo iz njega, razlilo mi se toplo po stomaku, bežalo niz bokove. Čudno… Njegova sperma mi nije bila odbojna, šta više, to što me je zalio njome jer sam ga doveo do analnog orgazma bilo je ono što me je okinulo za vrhunac. Poduhvatio sam ga za ramena, naterao mu žustro još nekoliko puta i osemenio mu utrobu.
Kada sam se najzad povratio od slasti, video sam kako mi se osmehuje postiđeno, još uvek sedeći mi u krilu. Keve mi, došlo mi je da se odignem i poljubim ga. Zamalo da sam to i učinio.
Sredio sam se pre njega i zalegao jer već je bilo kasno. Sredio se i on pa, samo u slipericama, prišao uz moj krevet.
- Hajde, makni se prema zidu - rekao je.
- Što?
- Neću valjda da spavam tamo. Posteljina sva mokra i ulepljena - kazao je cimnuvši glavom ka svom ležaju.
- Ok, samo noćas.
- Naravno.
Napravio sam mu mesto i, nakon što je legao okrenuvši mi leđa, prebacio prekrivač preko njega. Onda, kao da se nešto predomislio, okrenuo se licem k meni, istim u visini mi grudi.
- Bolje ovako. Nije pametno tebi okretati leđa - objasnio je.
Zatvorski kreveti su uski, za jednu su osobu. Još su i tešnji kad zalegneš pored planine kakva sam ja. Morao je da se pripije uz mene, da mi nasloni glavu na prsa ako ne želi da ispadne sa dušeka. Šta sam mogao da uradim sem da prebacim ruku preko njega, obgrlim ga oko ramena, sprečim da slučajno ne drusne na pod? Njegov mek, topli dah milovao mi je grudi a ja sam u istim po prvi put osetio valjda žaljenje što uskoro izlazim odavde.
7.
Probudio se pre mene, prešao u svoj krevet koji, izgleda, više nije bio ulepljen od sperme i znoja, i ponovo zaspao. Uopšte nisam osetio kada je ustao. Spavao sam neobično čvrsto i bezbrižno, kao beba u kolevci. I najmanji umor je preko noći izčilio iz tela a glava se razbistrila već par minuta nakon što sam otvorio oči. Ni traga od one jutarnje mrzovolje i tromosti u razmišljanju i pokretu, uviđam dok se pridižem i sedam.
Zamislio sam se i zabrinuo. Neće ovo, bar po mene, izaći na dobro. Previše sam se opustio… Mogao je da uradi šta god želi dok spavam kao klada. Da li me i dalje toliko mrziš, mali, kao što si rekao? Koliko daleko bi, na moju štetu, išla tvoja ruka kada bi joj se pružila prilika? Ustao sam i tiho prišao njegovom krevetu. Ležeći na boku okrenut mi leđima, sa kolenima koje je obgrlio savijena i pripijena uz grudi i sa glavom pognutom ka istim, delovao je sasvim bezopasno i nekako… ranjivo. Ma… nije on ovde zbog milosrdnih dela, prenuo sam se. Sveže septembarsko jutro brzo me je vratilo pod ćebe. Iako mu vidim maltene samo leđa, nastavljam da ga posmatram i sam ne znajući zašto. Srolao se sav u sebe ko nežna paparat od prvog mraza, izgleda tako jadno, ogoljeno… I potiljak ima isti kao Peđa… Ustao sam opet, prišunjao se na prste i šta radim postao svestan tek kada sam preko njega, samo u gaćama, prebacio pokrivač izguran uz zid. Koji sam ja debil! Kurac bi on ustajao zbog mene. Naslađivao bi se gledajući kako mrznem. I koji đavo se vraćao u svoj krevet? Mali počinje da se otvara pod toplinim, da rasteže se polako, istovremeno sa osmehom na mom licu. Ne… Neće ovo izaći na dobro.
Kako je spavao, takav je bio i po buđenju - stegnut. Ne gleda me, stidi se raspusnosti od sinoć ili me kažnjava na taj način. Nema trećeg. Ma, misli da me kažnjava! Ja sam, naprotiv, bio baš dobre volje.
- Hajde, šta si se smrkao? Danas je dan za cigare.
- Super. - kazao je bez i malo oduševljenja.
- Dam ti ne jednu nego dve pakle ovoga puta.
Bio je dobar do sada pa zašto da ga ne nagradim? Tako sam sebi objasnio ovu “velikodušnu” nameru koja me je i samog iznenadila nakon što je odjednom skliznula sa jezika. Za lovu ne moram da brinem a za cigare mi se jebe. Za mene, pljuge su bile samo jedno od sredstava uticaja, poluga meke moći a zarada od njih - sića. Ne i za ovdašnje mulce bez neke kinte, bez nešto mozga da njime mućnu, skapiraju kako ih ta legalna ****a tera da puze i ponižavaju se. Pa... I Nenad je među njima. Iako mi je išla u prilog, ta činjenica mi bar trenutno nije prijala. Kako jedan tako bistar dečko da se navuče na neonacizam i duvan i da, povrh svega, završi ovde? Gde su mu bili roditelji? Da sam mu ja otac…
Pogledao me je iznenađeno a zatim spustio vid na ruku u kojoj sam držao paklice. Početno oduševljenje prelio je prezir. Prema meni, prema samom sebi, prema zavisnosti zbog koje kleči.
- Ništa ti ne daš, sve naplatiš. Čega će, koliko će to duplo zadovoljstvo da me košta?
- Ništa.
- Kenjaš. Matori si ti lisac, opet si smislio neku podvalu. Gde je caka?
- Nema je.
- Šta bi ti još? Na šta god da si se sada nameračio, zajebao si se. Nema. Ostalo mi je još samo to što dišem.
- Nećeš još dugo ako nastaviš da uvlačiš ova govna u ta mlada pluća, majmune. Ja sam, bre, udisao život a ne otrov u tvojim godinama!
Šta mi je ovo trebalo? Opet sam u trenutku odreagovao kako sam osetio a ne onako kako uvek treba - promišljeno. I što je za još više zabrinuti se, to se dešava sve češće.
- Ako ja u tvojim budem toliko sernjao kao ti, sam ću da se ubijem, keve mi Miljane, neće me cigare ubiti. I koji kurac ti meni popuješ!? Daš paklu ili ne?
- Rekoh, dam ti dve ako…
- Tačno sam znao.
- … ih dohvatiš.
- Nisam ja balavac da se igram. Nisam ni glup. Smislio si nešto. Nema kod tebe ništa na lepe… Je l’ to Marlboro stotka, jebote?
- Dve pakle. Niške, sveže.
- Ako ih dohvatim, moje su i to je to sigurno? - pitao je stavši ispred mene.
- Sigurno. Nema skakanja. - odgovorio sam i podigao pakle iznad glave držeći ih palcem i kažiprstom.
Mukica… Propinjao se najviše što je mogao, pokušavao da mi savije ruku ali uzalud. Mali ima tu oko metar i osamdeset i mali jeste visinom ali samo u odnosu na mene. Ko nije? Žalim slučaj, balavi, nisam bez razloga igrao na poziciji centra. I da, bespotrebno se znojiš. Daću ti dve, dohvatio ih ili ne. Samo želim najpre malo da se poigram sa tobom. Došlo mi, eto. Stao je tek kada se vidno zamorio. Uporno derište. Što nije tako uporan za nešto dobro?
- Ne vredi... - rekao je pokunjeno kao da odustaje.
Skrenuo je pogled, kao krenuo da se odmakne a onda me zgrabio za ramena i odskočio spretno i lagano kao istreniran. Nogama me je čvrsto obgrlio čak oko struka, izdužio se, pružio ruku i za malo dohvatio proklete pljuge. Instinktivno sam ga, da ne padne, levicom poduhvatio za dupe ali desnu nisam spuštao. Jednom rukom nastavio je čvrsto da me drži oko vrata, d**gu je držao uz moju uspravljenu. Prsa uz prsa, licem u lice - konačno tako blizu, tako… intimno... da preko volje prožima me toplina što omamljuje i rastapa. Grudi mi se izdižu brže, sustižu ritam njegovih zadihanih. Vruć dah miluje mi usne, vabi da spustim ih na njegove. Je l’ mi se to osmehuje? Nisam siguran ali, svejedno, iskušenje je tako jako! Nosem već dodirujem njegov. I pogledom, širokim i fiksiranim, kao da me ohrabruje. Hajde, jedna obična pusa! Ništa bitno! Više se ništa ne pitam, ništa ne odlučujem, po inerciji iskrećem glavu za poljubac, pre no zatvorim oči za isti još jednom uranjam u plavetnilo njegovih koje poprimaju zelenkasti odsjaj. Do sada sam već skontao da je to nagoveštaj neke…
Odjednom i na cim se izdigao, iz moje i dalje uzdignute ali nespremne ruke istrgao cigare, pustio se i vešto kao mačor dočekao na nogama.
…lukavštine.
- Cajper, matori! Ha! Trica!
Dok sam izranjao iz opijenosti i čudio se što nisam besan jer mi se klinja još i kezi u facu, palo mi je na pamet ono što je Joca Droca, “prijatelj” Pere Mutavog, sinoć rekao. Kako se vas dvojica lavova uopšte trpite u istom kavezu? Međusobno se stalno ujedate, je l’ da? Nevažno je to grickanje na početku jer vremenom ćete ili da se združite i obožavate do srži ili nastaviti da se ujedate i mrzite do smrti. Večito nadmudrivanje i nadmetanje, to ostaje. Neizbežno je, takva je vaša lavovska narav. Pitanje je samo - hoće li biti u ljubavi ili mržnji? Šta je još nalupetao, ne sećam se. Dok je nastavljao da brblja ja sam razmišljao - jebote, kako mu uspeva da se uvuče u tako uske farmerke? Iako mislim da je horoskop beskorisna zanimacija udarenih usedelica i razmazanih gejeva, nisam mogao a da se ne zamislim nad tom zanimljivom podudarnošću. Pa, Joco, ništa ne vredi ta tvoja kvazinauka. Nema vremena za zbližavanje do ljubavi ili mržnju do smrti. Ujedaćemo se ja i mali još _ dana a onda - ćao. Zbogom. Kraj.
Prestao je da se smeje, uozbiljio se.
- Šta se sad mrštiš, ćale? Rekao si da su moje ako ih dohvatim. Sem skakanja nisi postavio d**ga ograničenja.
- Tvoje su. Okej je.
- Koji ti je kurac odjednom? Nekada moraš izgubiti. Ti to valjda znaš, Aleksandre Veliki.
- Rekoh ti, tvoje su. I zajebi me sa sarkazmom! - prodrao sam se i seo na krevet.
Razdvojio je paklice verovatno nameravajući da vrati jednu, zaustio nešto da kaže ali presekao sam ga.
- Batali, balavi. Nije do cigara nego… slošalo mi se na momenat… steglo me u stomaku.
- Da kažem čuvaru da…
- Ne! Sedi i ne smaraj. Dovoljno.
Šta li bi pomislio, rekao da zna da uskoro idem? Da li bi mu bilo žao? Jes’, boleo bi ga kurac! Cigare i zaštita. I da, kurati jebač - srećne li slučajnosti za njega - na kojeg je godinama mogao samo da drka. To vidi u meni, to će mu nedostajati kad odem! Neko vreme... dok se ne snađe, dok ne sedne d**gom u krilo.
- Toliko jako te steže? Da ipak… - pitao je primetivši pre mene samog kako sam zabio prste u ćebe, stisnuo ga snažno kao da suvu drenovinu cedim.
- Umukni, bre, dosado!
Celog dana se, logično, držao na distanci, nije zapitkivao, zapričavao me kao predhodnih. Ne mogu da kažem da mi je bio smor tada. Možda, čak, naprotiv... Ta, sa moje strane nametnuta tišina mi je bila, hmm, čudna. Ipak, primetio sam da me stalno posmatra. I sada, kada se dan završio, kada smo legli, čak se okrenuo ka meni, gleda me i dalje. Kao da čeka nešto. Trudio sam se ali u njegovom pogledu nisam uspeo da pronađem ništa loše do zbunjenosti, pitanja šta je pogrešno rekao, uradio i, ruku na srce, zabrinutosti. Možda sam ga loše procenio generalno? U tom slučaju, možda sam prema njemu bio stoka. Ma, sa dvadeset i dve on je još uvek balav u duši iako se gradi odraslim i čvrstim. Sem toga, šta sam očekivao? Šta očekujem, od njega, od ove situacije, od… nas? Trajaće, kako god, dok traje i to je to. Jebi ga. Život je kučka. Neću više da ga napinjem za jebanje. Ako on inicira, bude. Ako ne, nikom ništa.
Pomerio sam se ka zidu, odigao ćebe.
- Mali, hajde… dođi.
Već sledećeg trena ležao je pripijen uz mene.
8.
Nagnut nad njim dok leži, rukama mu nežno obujimam, milujem lice, otirem suze koje na isto kapu iz mojih očiju. Sve tiše čujem poslednje reči, vik očaja koji sam, koraknuvši u javu, ostavio za sobom. Sine… sine moj!
- ‘Alo, bre! ‘Alo! Budi se, čoveče! Samo sanjaš!
Kamo sreće… mislim se dok sedam u krevetu, ostavljam ga da leži zbunjen, ukočen. Oči me još uvek peku, mame suze da cure i dalje, prelivaju preko obraza kao melem niz uboj. Stiskam kapke, brišem zaostalu vodu sa lica. Stezanje u grudima i grlu ne mogu da otrem. Sačekaću, kao i uvek, da pritisak sam od sebe popusti.
- Zašto ti je majica pocepana? - pitam ga.
- Ti si mi je rastrgao!
- Ja?!
- Šta si sanjao, jebote?
- Ništa… Ne sećam se.
- Idi, bre, u kurac! Isterao si me iz pameti!
Pridigao se, iskočio iz mog kreveta hitro kao srećni plen iz klopke koja je omanula pa zaseo na svoj, ogrnuo se ćebetom. Drhti, melje kao navijen, otresa nakupljeni strah.
- Prvo si krenuo da se cimaš i prevrćeš… razbudio si me… zamalo da me izguraš na pod da se nisam zadržao za ivicu… onda si se uspravio širom otvorenih očiju… rekoh, dobro je, probudio se… već sledećeg trena grabiš me za majicu, cepaš je ko papir… ispipavaš me po stomaku i grudima… hvataš me za facu, počinješ da cviliš, plačeš, mumlaš… bled ko kreč, pogled ukočen, kao da si obuzet… Ko avet, jebote! Usrao sam se! Nikada se u životu nisam ovoliko iscimao!
- Šta sam pričao?
- Ništa… nisam razumeo. Šta si sanjao?
Jedan te isti san, mnogo puta, s vremena na vreme. Scena i okolnosti d**gačije, kako to u snovima i biva ali priča ista, akteri takođe kao i prek** u određenom trenutku, u onom kada se začuju tresak i odmah zatim alarm. Tada se budim, udišem željno kao da sam uspeo da izronim iz olupine, ispipavam **** da se uverim kako oštar bol koji reže, k**a sve od donjeg trbuha pa do vrata, nož koji uvrće sredinom grudi - nije fizički stvaran već proživljeni bol saosećaja, bol duše. Uvek isto. Do sada. Ovog puta nije bilo prek**a.
- Ne sećam se… Jebi ga. Šta da ti kažem… Hajde. Smiri se, mali. Prošlo je.
Nije. Tek je počelo. Vrhunac suočenja sa utvarama iz prošlosti kroz koji moram da prođem da bih krenuo od pozitivne nule, stvorio šansu za nov, zdrav početak, duševni mir, normalan život. Dogodiće se kada tvoj um proceni da si dovoljno osnažio i kada se stvore okolnosti koje iniciraju i obećavaju povoljno razrešenje - rekla je Nada, ta****utkinja koja me je vodila kroz proces psiho i socijane rehabilitacije. Dobrovoljno sam pristao na istu da bih dobio eventualno smanjenje kazne. Ušao sam u sve to neiskreno a onda vremenom shvatio da psihoterapija zaista jeste lekovita privilegija onih koji mogu da je plate i mudar izbor d**gih koji je prihvate kada im se besplatno nudi. Nisam pio nikakve tablete. Samo razgovor, jednom nedeljno, 45 minuta. Brdovita je to staza. Put kojim se ređe ide. Saplitao sam se, padao, ustajao ali isplatilo se… I šta sad, Nado? Koliko želim da opet odem kod nje - kazala mi je da mogu da se javim kad god osetim potrebu za razgovorom - toliko me, sa d**ge strane, nešto odvraća od te namere. I koje su to povoljne okolnosti sem što izlazim za _ dana? Povrh svega još i ovaj klinac koji me totalno zbunjuje. Pre svega? Derište jedno tvrdoglavo. Oči preslikane, glava od iza do poslednje crte takođe. Isto godište i to ime, Nenad, te slučajnosti od kojih se ježim baš svaki put kada se prisetim. Šta li će biti sa njim kad ja odem, ovde i u životu uopšte?
Narednih dana sam sav potonuo. Jedem samo da mi stomak ne zavija prazan, šta trpam u usta pojma nemam. Skroz sam batalio da vežbam iako sam to radio svakog dana. Odspavam četiri-pet sati i, mada osećam da mi to nije dovoljno, ne mogu ponovo da zaspim. Nastavljam da ležim, još je mrak, čekam da svane. Odmaram sam, mali u svom krevetu. Uveče sedne na dušek, prevali listove preko ivice, osloni se rukama iza leđa. Klati noge, pravi se nezainteresovan, tu i tamo kao ovlaš pređe pogledom preko mene. Kad već legnemo okrene se k meni i zuri, kako dani idu, čini mi se sve sjajnijeg vida. Čeka da ga pozovem k sebi u postelju, znam. Da mu podmetnem ruku ili grudi umesto jastuka. Sam da pita, dođe mi kao prvo veče kada smo spavali zajedno - nema šanse, glavu dajem. I sam to želim ali ne mogu. Treba mi prostora da na momente zadrhtim sav, mračni ugao uz zid dok je svetla, cela jastučnica u mraku da na miru curim iz očiju pre i posle spavanja. Bolje je tako, objasnio sam, možda ću opet imati košmar. Primio je to kao izjavu da je napolju lepo vreme a ipak, svako veče ista priča, isti pogled koji govori: Pozovi me, nemoj da si stoka. Znaš da neću prvi. Samo reci - dođi i eto me!
Preko dana se nenametljivo vešto namešta za one sitne, spontane kontakte - da ne kažem nežnosti - na koje do sada nisam obraćao paznju, nesvesne telesne interakcije za koje tek sada uviđam da ih nije mali broj. Jebote… pa, on se skoro uvek očeša o mene u prolazu. Povremeno me pesnicom tapne po ramenu, grudima iz zajebancije čak i kada je nema. Stojimo i eto njega odmah i tik uz mene da mu duž ose ramena položim, odmorim ruku, savijem je u laktu, spustim šapu na njegovu za Ginisa tvrdu tintaru, nežno-grubo pogladim ga po glavi, začešljam mu pet-tačka-nula “frizuru” ili kako je već zove. Kao da na sebe kupi moj a na me’ ostavlja svoj miris, trag. Znak? Ni reč u vezi toga nije rekao ali, života mi, sav se nakostrešio, oči su mu momentalno navukle modru nijansu kada je Joca Droca prišao da cvili za paklu Eve-a unapred dok ne iskurva pare za istu. Tražim duks koji mi bode oči, on priđe i uz kez mi ga baci u facu. E, da… lice mi se kiseli i krivi jer samo što ne kinem a pakovanje maramica mi već leti u krilo. Sedim na krevetu dok nakon mog namešta svoj i kontam kako izostaje običaj da ga šljepnem po jedroj trti a on se crveni i pravi lud. Krenem da pišam - upitno me gleda, krene na pišanje, gleda me na isti način. Zbunio sam se na trenutak pa se prisetio. Počeo sam da ga vodim sa sobom u wc da mi, dok praznim bešiku, stojeći sa strane drži patku i protrese je nakon završim a i da i on piški. Ja bih njega obgrlio s leđa, palcem i kažiprstom mu zgulio, promeškoljio i stisnuo glavić da se rupica na istom širom otvori, da piša kao pravi dečko, u jednom mlazu i pravo.
Čoveče… koliko ih je. Da znam da sklopim smislenu, prostoproširenu rečenicu, knjigu bih i to onu debelu mogao da napišem samo pobrajajući te - sitnice. Sada mi ni jedna od njih ne smeta ali mi ni do jedne i nije. Nije mi ni do čega.
Kako dani idu a ja i dalje siv, nezainteresovan, na distanci, on biva sve neposredniji. I svako malo zvižduće neku melodiju. Zvuči mi bolno i poletno u isto vreme. Čuo sam je već ali teorije nema da se setim. Neka svira, ne smeta mi.
Na kraju, nije mogao više da se suzdrži. Seo je pored mene zamišljenog, ćušnuo me.
- Šta je, matori? Što si pokisao?
- Nisam u elementu.
- Već peti dan?
- Jebi ga.
Nagnuo se unazad, savio, sporo promuvao glavu pod moj pazuh, odigao mi ruku tako da mu obešena preko vrata legne niz grudi. Gleda me iskosa krupnim, okruglim očima kao dete. Kakvo štene, majko mila… prgavo a mazno. Da se istopiš od slatkoće. Samo stena bi ostala hladna. Pod snopom svetlosti smeđa kosa preliva na zlatno, već tako kratka toliko gusta da se skalp ni ne nazire. Meka poput najtoplijeg ćebeta. Kao krzno. Pravi lavić.
- Hajde, pevaj. Lakše je kad kažeš.
- Ti ćeš da mi kažeš. - nisam mogao da se ne osmehnem i takav, sav nikakav.
- S kim si takav si.
- Batali, nije mi do priče.
- Nije ti samo do priče?
Izrotirao se spretno, zaseo mi na sama kolena, isplazio vršak jezika kao da samo što se ne lizne preko nosa.
- Ni do toga. - dodao sam.
- Čega?
- Jebanja.
Promeškoljio se, usporeno otr'o perineum o moja kolena, pokazao gde bi da ga počešam a zatim kliznuo niz butine, prilepio mi prepone uz stomak, već nadrvljen tamo gde i svako muško ne retko. Pogled mu se zamaglio, beli obrazi buknuli tako nejebanom već šesti dan. Previše dugo, naročito u njegovim godinama i nakon što je najzad okusio ono od čega se uzdržavao još od kada je počeo da luči spermu. d**gi muškarac. Uzeo me je za ruku, podvukao si je pod majicu i duks. Gladi se, preko moje šake ćapa se za sisu. Mlada, otvrdla bradavica golica me, utiskuje mi se u dlan. Koža mu nije topla već vruća. U normalnim okolnostim ovo je neophodno redovno jebati jer mali sebi nabije stvarnu temperaturu kada se uspali ko blesav. Na dodir podatan, na osećaj sočan i vreo i, s obzirom na to gde smo, miriše nepojmljivo čisto. Raskomadao bih ga, rasčerečio ko najslađu piletinu da je d**ga situacija. Trenutno sam u tako dubokom neraspoloženju da mi nije ni do prcanja.
- A meni jeste. Baš.
- Izdrkaj. Slobodno. Ako te pali da te gledam dok mlatiš kurac, možeš i ovde.
- Mogu da drkam?!
- Možeš.
- Otkud to odjednom?
- Eto.
Zamislio se, kapci su mu se suzili, safir oke na tren blesnule kao smaragd pre nego me je obuhvatio oko torza, unakrsno, ortački po prvi put istinski zagrlio. Snažno, prisno. Možda je njemu, Nenadu zaista stalo do Aleksandra, kao čoveku do čoveka, kao… Nije prošlo dugo pre no je u njemu moguće osećaje nadvladala strast. Lenjo me je olizao po vratu, ćapio nežno za isti. Da je muška kurva bio bi premijum kategorija, jeb'o mu pas mater šiptarsku! Tiho reži, umilo prede dok mi u uvo sipa pitanje:
- Zašto da drkam kad si ti ovde?
- Rekoh ti. Nije mi do toga. Ne diže mi se.
- Ne diže ti se više na mene?
- Ne diže mi se ovih dana uopšte.
- Sereš... - rekao je i ustao. - Sereš, ćale, samo tako.
- Zajebi me, mali. Stvarno mi…
- Zajebi ti mene da zajebavaš!
- Šta te diram, šta napinjem? Ti mene salećeš i zaskačeš.
Prekinuo je da kruži po ćeliji, stao ispred mene, prodrao se.
- U tome i jeste fora, lisico matora!
- Ne kapiram.
Rekao sam to ravno i kao za sebe. Spolja, moja izjava možda izgleda kao neiskrena čak i cinična ali, ustvari, samo je tupi huk bezvoljnosti koja me utapa, obeživljuje. Nije mi do rasprave. Nije mi, bre, ni do čega. Želim samo tišinu i mir. Oslonio sam laktove na kolena, utonuo lice u dlanove.
- Ti stvarno jesi Aca Zver, Boga mi. Spolja, na izgled i još više… ma… potpuno, iznutra. Zver, đavo… to su sinonimi… prvo uzme telo pa preko njega iskvari, posedne i duu… ušu.
Kod poslednje reči lecnuo je, povukao me da na njega uspravim pogled, vidim kako mu se donja pući, obe usne krive nadole, nosnice drhte, oči pune suzama koje samo što ne prokapu.
- Šta bulazniš, mali? Kakvo telo, duša, đavo, pičke materine… Je l’ ti dobro?
Nehotice sam ga zagrebao po upaljenoj rani i sav nakupljeni gnoj, jed u njemu krenuo je da kulja van.
9.
Bio je bar toliko pribran i pametan da pljune mi pred a ne na stopala ili, ne dao mu Bog, u lice. Ustao sam polako, trom od manjka sna i raspoloženja. Šakama sam mu obujmio glavu, položio palčeve na čelo, onde gde plamti um, da ga i na taj način dozovem k pameti te istim lagano klizio duž profila, preko nosa, usana, brade sve do Adamove izbočine, nesumnjivog znaka muškog po rođenju pola. Poput tela i duha, glas mi je bio lenj i tih kao vetrić u toplo, kasno popodne. Nisam imao nameru da ga strašim tim spojem usporenih pokreta i ravnog tona koji budi podozrenje, piri bojazan da, po pravilu, nakon zatišja sledi naročito burna reakcija, luda oluja sled pospanog letnjeg dana. A ipak, na dlanovima osetio sam kako žustro mu na vratu odskače žila kucavica, kako sav treperi od nakupljenog besa i od straha u očekivanju kazne za izazov koji mi je prosuo pred noge. Nastavlja, ukočen telom i pogledom, da gleda pravo, sada u moje grudi. Odozgo, uprkos gustim trepavicama, vidim kako mu se oči cakle, suze oklevaju da najzad preliju, nežne nosnice poigravaju zajedno sa usnama izvijenim u pali polumesec.
- Oprezno, mali… Zaputio si se stazom duž samog ponora. Budući vešt, mnogo puta izbegao si pad ali na samoj ivici dosad se nisi toliko zaklatio. To što te jebem JE privilegija, takva da može biti i oduzeta a sa njom i sve što podrazumeva. Od najbednijeg, cigara pa do onog do čega ti je, priznavao si ti ili ne, najviše stalo. Moja pička jesi, da ti je sve dozvoljeno - nije. I za daleko manje uvrede slao sam ljude na ortopediju. Kažu da moji uputi specijalisti jako bole. Hoćeš da proveriš!?
Dreknuo sam na kraju. Bio je to jedini i, osetio sam to sa sigurnošću, odista dovoljan odušak ljutnji. Besa mlečnobelih očiju nije bilo.
Nenadova jabučica pod palčevima mi poskočila je na moj vik. Sa visine nisam mogao da je vidim ali zato jesam primetio kako je mali pišnuo u gaće i kako mu se kvrga u istim naglo napela pa stidljivo povukla. Srpski: zagolicalo ga je u preponama toliko da je pustio piš, kita mu poskočila pa smlitavila. Izgleda, kada sam ja u pitanju, da ga telo uopšte ne sluša nego vodi neku svoju, nezavisnu politiku. Kao kod onog lika, pojma nemam - valjda iz neke knjige, koji spontano svršava kad gubi na kocki. Malog to sigurno užasno nervira, čini na se’ ljutim, kao što bi i svakog ko je i odveć ponosan i sa tolikim stepenom samokontrole. Besnim i na mene, takođe, jer ga od dana broj jedan u istoj sabotiram. Ne radim to iz obesti, samo da bih ga, eto, saplitao već zato što stvarno uživam u telesnoj blizini sa njim. Niko mi nije izvukao toliko od putenih sokova, ni na koga mi se patka nije toliko drvila kao na ovog tvrdoglavog lepotana, jebem li mu i seme i pleme kosovarsko. Čak ni na Anu, priznao sam si. Niko, sa d**ge strane, na mene nije toliko i na taj način trzao kao ovaj balavac. Bilo je dana kada sam mogao da prčim sve što poželim, tresle su se od radosti već na samu najavu da ću da ih razvalim, svršavale mi ludački na kurcu više od sreće no od zadovoljstva i - to bi bilo to. Sledeća ili, povremeno, sledeći. Niko si nije nabijao temperaturu, preznojavao se, drhtao, sa takvim guštvom lizao mi kožu i znoj, gutao me i gutao mi i očima i rupama. Mali mi se, bre, nabijao u vrat i pazuh onih noći kada smo spavali zajedno da snifa MOJ miris! Šta dalje da pričam? Trudio se da izgleda spontano, kao, baš mu se tu našla faca, ali provalio sam ga. Još od kada sam smešten ovde, dobro sam podmazao da mogu da se tuširam svako veče ali dezodorans nisam koristio. Nisam se ni napolju zasipao hemikalijama sem kad je red, kad idem među ljude. Nisam prljav, svaki dan se kupam. Parfemi su ok ali ja od svih najviše volim svoj prirodni, muški miris. Zbog balavog sam promenio rutinu pa sam se umesto pred spavanje tuširao ujutru da može da me njuška kada mu se to već sviđa, voza ga. Njušio bi i lapao on mene, kao pravo kuče upijao nosem, kupao jezikom od poda do plafona kada ga stid i ponos ne bi zadržavali u tome. Kada bi se potpuno prepustio, sebi konačno otvoreno priznao da je pasivni peder.
- Čuješ li šta te pitam, pederčino šiptarska, pičko katolička!?
Sebe, pitao sam koje ga je omalovažavanje najviše zapeklo, ono na polnoj, seksualnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi? Koje će ga okinuti da najzad pukne? Polako, miševi, nisam baš toliko đubre. Mali treba da mi bude zahvalan na tome što ga školujem. Ko kapira, kreker za njega. Ko ne, moje saučešće.
Do tada sav crven u licu od sabite jarosti, u trenu je pobledeo kao smrt pa su pune usne - iz polukruga saževši se tek u crtu, poput posekline - izgledale još modrije, oči što plutaju u suzama koje je odigao ka mojim još plavlje. Tirkizne… šta li je smislio sadaaa…aaa…aaa…
Kolenom me je krvnički opalio po familiji pa ni malo nežnije gurnuo na krevet iza. Pao sam na bok te izvrnuo se na leđa instinktivno savivši kolena i uhvativši se za prepone da zaštitim već ulupana jaja od novih milovanja. Seo je na ivicu dušeka, oslonio podlakticama na moje grudi i ruke što su sezale da pokupe žumanca, nadneo se licem nad mojim od bola skroz izobličenim. Dok sam u agoniji brojao sazvežđa, on je zasiktao, nezainteresovan čujem li ga uopšte ili ne, svoju dugo pisanu ispovest a moju optužnicu.
- Ja sam, bre, Srbin… pravoslavac… rodoljub i patriota i… i nemoguće je… ne mogu da budem… nema šanse… nisam…
Isprek**ani uzdah napeo mu je koš grudi, tvorio mesta za svu bol koja se u njih survavala. Glava mu je zadrhtala, mišići ruku i vrata onemoćali, svoje čelo položio je na moje. Čuo sam kada je bez glasa, tek dahom zajecao, osetio kada je najzad zaplakao. Najkrupnijim suzama sada je on umivao mene, lice onog kojeg do srži mrzi i do iste obožava, jedinog, pa kakvog god, čoveka tu da svedoči pasiji rastrgnutog mu bića, njegovog demona i sveca, kušatelja i saklonika, uništitelja i spasioca istovremeno i naizmenično. Poslednju reč pustio je kao da se sa dušom pozdravlja.
…peder.
U toliko “ne” umotano priznanje ipak mu je donelo bar trenutni smiraj. Proći će mali kroz još mnogo kriza bolne samospoznaje i, ako bude pametan, prihvatanja. Staložio se polako, odigao, nastavio da sedi, da posmatra vlažnim očima tužioca moje još uvek zgrčeno, grešno lice.
- Još bole muda, je li, ćale? A? Opušteno. Znaš već, sigurno nije prvi put da ti neko razdvoji blizance, boli neko vreme pa prođe. To što sam ti umutio jaja je NIŠTA spram onog šta si ti meni uradio. I mene je bolelo, veruj, boli i tek će... ko zna koliko! Znam da možeš da me pošalješ kod svetog Pere zbog ovoga sad ili, kada ti se ćefne, uostalom. Dva puta si zamalo to učinio, sećaš se? Pitaj Boga šta te je zaustavilo. Pitaj ga i kako nisam skrenuo nakon ta dva puta dok sam mislio - plači, majko, odo’ ja mlad. Više me nije briga. Uzeo si mi telo, uprljao, iskvario, istrgao iz moje da staviš ga pod svoju vlast. Tebe više sluša nego mene. Eee… gade matori… već prvo veče si me silovao. Iskoristio si što sam gušter pa me kinje i moj jedini porok, tebi gadost meni jedinu radost ovde u kavezu da me navabiš na još veće zlo. Da bi osigurao uspeh, postigao da postanem tvoja… hmm, kako si beše rekao… istinski nezasita kuja uvek gladna kurca, zabranio si mi da drkam i, još podlije, dražio a držao bez svršavanja sve dok ni najveći čistunac ne bi odlepio od zagorelosti i pustio se po principu “daj šta daš”. Malopre te bukvalno molim da me jebeš. 'Eeeej… ubij se, M Nenade! Potpuno si me navukao na pederluk, mamu ti jebem bolesnu! Šta me streljaš pogledom, koj’ kurac?! Rekoh ti, ubij me ako hoćeš, više mi nije važno. Uzeo si mi telo pa poseo i dušu jer, jebote, počinjem da hvatam sebe kako razmišljam - slušaj sad ovo - o nama! Bez tela, bez duše šta mi znači i ovo jedino što mi je ostalo? Je l’ to jebeni život kad sem njega ništa d**go nemaš? I to što sam rekao nije najgore. Još manje je važno vređanje, dranje, pljuvanje, šamaranje. Prošao sam sito i rešeto, otupeo na te za mene sitne grubosti. Na kraju, s obzirom gde smo to je podnošljivo, malo zlo kad znaš šta sve ovde može da te snađe. Najgore od svega, so-to-no vatikanska - zarežao je ponovo se na tren nadnevši nada mnom - je to što si me ubacio da mislim kako možda ja zaista jesam jedan od njih, od onih koje najviše prezirem, mrzim iz dna duše više nego Šiptare, ustaše i Ciganšture zajedno. Od onih zbog kojih jesam ovde pošto sam ih mlatio do krvi i nesvesti. Da mislim da možda jesam peder ustvari. Još i da ramišljam o tebi, da lepim se za tebe. A kada si i to postigao… šutiraš me od sebe ko tuđe kuče! Bože… koliko ja tebe mrzim!
Malom je definitivno stalo do mene. Ne bi mu se, do tada smirenom dok recituje mi optužnicu, oči ponovo napunile suzama kod poslednjih rečenica - već samih po sebi značajnih više nego svo ovo moje teoretisanje koje ste imali nesreću da čitate. Da je gejčina, skontao sam skoro pa u startu. Samo mi je potvrdio ono što sam mislio i u praksi se uverio. Da je vremena… Da je vremena - šta?! Koju mater fantaziraš, Aleksandre? Nek’ je lep ko Apolon, nek’ je bistar, ponosan, odvažan toliko i tako i to još u tim godinama da mu se - 'ajde, priznaj si - diviš, da zna kako treba sa tobom kao baš niko pre… 'Alo, čoveče! On je muško! Ne možeš da ga ženiš. I koga to, kada to poželiš nekog da - forma je nevažna, bitno je značenje - oženiš, omužiš? Trebalo je sebe a ne njega da pitaš: je l’ ti dobro?
Treba ovo saseći dok još ima vremena. Boleće pa će zarasti. Šta je alternativa? Nema je. Našao si gde, u koga i, najgore, kada da se…
- Šta da ti kažem, mali? Ima i istine u tome što si napričao no to je isključivo tvoje gledište i, bar zato, nije baš sve tako. Šta više, neke stvari su totalno pogrešne ali sa tobom nema svrhe ubeđivati se. Na kraju, opušteno. Istrpećeš me još _ dana a onda - ćao.
- Ne kapiram.
- Idem.
- Gde… ideš?
- Idem odavde. Odrobijao sam svoje.
Ustao je lagano, odšetao do i seo na svoj krevet. Bled kao krpa. Ovo mora da ga je konačno dotuklo. Sve predhodno izrečeno, ma koliko krupno, odstupilo je u d**gi plan. Jebi ga. Živote, kurvo. Nije ni meni baš svejedno, da budem iskren.
- Lepo… Blago tebi… Idem sad da ispušim jednu da…
- Batali to govno, sedi tu da porazgovaramo.
Jedna svetla misao, još uvek neoformljena, nejasna, blesnula je u daljini, na horizontu mog tmurnog raspoloženja danas, predhodnih dana.
- Nema šta više da se priča. Daj mi cigare.
- Nemoj da si toliko tvrdoglav. Sedi tu da razgovaramo. I čekaj… kad’ si pre ispušio dve pakle, jebote?!
- Nemoj da si toliko smor. Napolju sam pušio paklu dnevno.
- Pa, kad si majmun!
- Boli tebe kurac za bilo kog osim za sebe. Ne foliraj. Plivaš u parama a štekaš se za paklu, stipso!
- Jebale te cigare!
- Daš paklu bez da kenjaš, matori? Da ili ne?
Izvukao sam boks, pocepao ga da uzmem jednu ali nervozan rastrgao sam ga nevešto pa su mi sve paklice popadale iz šaka.
- Evo ti! Na! Napuši se! - dreknuo sam nakon što sam uzeo d**gi pa mu ga ceo tutnuo u ruke.
- Sve ih izduvaj, idiote! Otruj se ako 'oćeš! Zabole me! - doviknuo sam mu.
I jeste.
10.
Znaju utešno da kažu kako se umire samo jednom, da je to tek treptaj i da odmah sledi oslobođenje od sve boli, telesne i duševne. Nije istina. Ja sam već dva puta umro, ustvari, umirao jer - u agoniji se bar tako čini - dugo nije bilo tog obećanog trenutka spasonosnog preloma nakon kojeg sva patnja umine, sve postaje nevažno. Kada je najzad došao, rasterećenja nije bilo. Naprotiv odnosno daleko od dovoljnog.
Oni koji ne uče na greškama osuđeni su da ih ponavljaju a upravo na tome se i zasniva pakao koji sam dva puta živ prehodao - na ponavljanju, na tome da iznova te rastržu već spoznate muke. Šta je trebalo da naučim a nisam?
Povrede glave su takve i tolike da ne postoji ni teorijska šansa da se probudi iz kome a čak ni kao biljka neće poživeti dugo. I na aparatima, organi će jedan za d**gim krenuti da otkazuju te samo je pitanje vremena kada će se dušom već otputovao i telom potpuno ugasiti. Ne sećam se kako sam teturajući se, obnevideo od suza i bez daha, uspeo da izađem iz klinike nakon što su me najzad ubedili da i ja potpišem saglasnost. Znam samo da sam morao da se dokopam otvorenog neba da ponovo udahnem, prve kante za smeće da u nju povratim, prve klupe u parku Kliničkog da sednem kako ne bih pao. Tu su me se, nakon nedelju dana uspešnog izbegavanja, najzad dočepali. Okružili su me ko sitni strvinari zverinu kojoj, sada slomljenoj pa otud bezopasnoj, napokon mogu, smeju da priđu. I najmanji kapilar u mozgu mi osetno pulsira naduven do pucanja pa, iako sam pokrio lice rukama, svaki opaljeni blic kove me u glavu kao šilo. Slike čoveka koji se, dok sedi na klupici u parku bolnice, trese i jeca nisu ekskluziva ako se na istim jasno ne vidi da taj mučeni nije niko d**gi do ponos nacije. Zato… Aco! Veliki! Aleksandre! …kevću dok obigravaju oko mene. Odlazim, tonem u tminu, ka dnu gde ne obitava baš ni jedna misao jer na površini svesti boli neizdrživo. Pokaži lice, Aco! Da vidi narod kako Veliki iskreno pati! Bol i tugu preliva ljutnja, nadeva ih, preuzima, utire put nečem još ljućem, snažnijem. Hajde, Aco! Lice! Za Srbiju! Pokaži kako najveći žali sina! Jedinca!
Tada sam ga prvi put upoznao. Uhvatio me je za ruke, istrgao iz tame pa se sav utopio u mene kao duh, istisnuo sve d**ge osećaje, celog me zaposeo. Vrelina mi je zastrujala do samih vrhova prstiju, svako vlakno mišića zatreptalo, napelo se do pre ok**anja. Spustio sam šake, odigao glavu, izložio vlažno lice hladnoj luči najednom umnoženih bliceva. Pod udarima snažne i haotične svetlosti, moje oči - sažetih, jedva primetnih zenica, ionako bojom toliko blede da se plavim jedva mogu nazvati - mora da su izgledale skoro pa potpuno bele kao u nepromišljenošću prizvanog demona. Sekunda je u pitanju: poskočio sam te najdrskiju, najbližu mi među hijenama zgrabio levom za okovratnik, pesničio desnicom po faci sa tako bestijalnom žestinom, lubio je ko praznu flajku dvolitarku sve dok se onesvešćena, jednostavno i ravno poput stabla, nije postrla na licu mesta. Kada je shvatio šta se upravo dogodilo, ostatak čopora dao se u bezglavu bežaniju. Bez potrebe jer ja sam samo stajao, posmatrao si ruke koje mi je Bes polako vraćao, prvu krv na njima koja nije moja, osećao kako se u celoj toj situaciji, kao da već nije dovoljno nenormalna, dešava nešto još čudnije, kako dobijam… erekciju. Povrh svega još sam se i zbunio i postideo. Još uvek nisam bio Zver.
Pošto sam od navodnog čoveka napravio stvarnog invalida, sud mi je za nanošenje teških telesnih povreda rebnuo _ g. zatvora. Blaga kazna za tako zversko premlaćivanje - je najblaže što se u vezi mene govorilo u medijima. Da sam bio loš otac, da nisam ni bio za roditelja - je najviše što me je pogađalo. Mesecima su me vukli kroz blato i trnje - ocrnjivali i povređivali. I ne samo mene. Celu porodicu. Najednom su se setili da mi je ćale “lud” iako pati od Alchajmera, da se pokojna keva pre udaje zvala Ifeta, da mi je žena “pevaljka” koja “i previše često” gostuje u Hrvatskoj. Dok sam ovenčan zlatom oko vrata sa balkona Starog dvora mahao hiljadama koje su klicale, dok sam tvrdoglavo svojoj zemlji plaćao porez iako su mi svi pa čak i političari uvijeno govorili da sam budala… ništa od toga nije bilo važno. Kao od gubavca, prijatelji su napravili otklon od mene, oni korektniji su mi i rekli da tako mora, bar neko vreme. Za familiju, preko noći, to više nisam bio. Ana me je ostavila. Batalila je karijeru, otišla u Ameriku, preudala se. Ostao sam potpuno sam. Zatvor mi je, na neki nači, došao kao utočište od svega. Tu sam se otreznio. Od slave - shvativši da je njen sjaj jedna velika laž, da je ljubav mase površna i prolazna jer danas te obožavaju kao boga na zemlji a već sutra si za njih sotona. Od zabluda - da nisam ni imao, nisam znao da steknem prave d**gare već sam se okružio ljubiteljima mojih miliona i poznanstava. Od grešaka - da nikome nisam rod već beskamatni kreditor ili, češće, samo bankomat, da sam i sam kriv za to jer sam ih tako naučio, da se krvni odnosi ne neguju novcem. Da nikome, ustvari, nije stalo do mene samog, kao čoveku do čoveka. Da sam, Bože, bio užasno naivan! Bio… jer došao sam do rasvešćenja, gorkog ali dvostruko vrednog budući proisteklog iz patnje i iz razočarenja. Bio… jer u zatvoru sam doživeo transformaciju, postao svoja opozicija, stoka prema već stoci. Životinja. Ne ona sitnog zuba, prosta a drska marva već sorte od koje prvopomenuta drhti. Predator. Zver.
Nisam se pretvorio u stipsu, kako me je mali ne retko prozivao, nego sam se opametio. Ne dajem više ništa za dž, ne delim šakom i kapom ko pijani bogataš, kao ranije Aca Veliki. Aca Glupi! Prvo mora da se zaradi ili zavredi a onda sledi plata, ponekad i preko nje. Otuda je “ništa za nešto” postao jedan od bezobrazluka koji me momentalno izbaci iz takta. Da podsećam na situaciju sa balavim od prve večeri? Svako malo kukao je zbog cigara a je l’ pominjao kako ga šopam mesom, voćem, slatkišima? Pohvalio se novim “tikama” i “trenama”? Mega pakovanjem najfinijeg veša? Jebote, ko bre daje tol'ke pare za obične gaće?! Eto ja, budala, dao… Je l’ se žalio da ga boli vilica? Možda od Orbita jer smlati svih deset za dan, ne preživa samo dok spava. Sam ne bi imao para ni za kusur-šećerušu a ostalo ni da ne pominjem.
Nisam postao više sujetan. Naprotiv. Nakon svega, svo to divljenje, dodvoravanje i svi ostali licemerni proseri nisu mi ni malo falili. Bilo je dovoljno da ne laješ i da ne rovariš protiv mene, utuvio sam vremenom - istina, više lemanjem nego rečima jer batine se mnogo bolje pamte - ovdašnjoj bagri u glavu. Da nikakve provokacije ne dolaze ni pod razno, podučio sam ih već u startu. Jebiga, svaka škola košta… nekog zub, nekog dva. Ako već radiš za mene dovoljno je da budeš lojalan i poslušan. Šta fali Mutavom i Droci, pored ostalih? Nisam imao ambicija već se to samo od sebe desilo da u niškoj buvari postanem capo di tutti capi. Ustavari, pre će biti savremeni suveren koji uživa svo dužno poštovanje, nedodirljiv je, iznad svih i svega a bez želje i obaveza da se meša u trzavice, presuđuje, zavodi i garantuje opšti red, poredak i hijerarhiju. Prema meni, rispekt - kako bi rekli klipani - sa daljine i u blizini, distanca dok te ne pozovem, čist račun ako imamo dil. Ostalo me ne zanima. Kad odem _ , buknuće dijadohijski ratovi al’ zabole me, neka se svi međusobno pokolju ako hoće. Mogu i odmah.
U takvim, za mene u najgorem slučaju dosadnim okolnostima brojao sam preostale dane robije. Verujući da je psihoterapija odradila svoje, pravio sam planove za vreme nakon izlaska koji, eto, nisu predvideli da će mi u život nenadano ušetati zgodni kozojebac i napraviti urnebes, sve ih razjebati. Ili, samo pokazati koliko toga još imam u glavi za srediti. Slučajnost, prst sudbine, nešto treće? Kako god, razdrmao me je, priznajem, do samih temelja. Sve bedeme koje sam oko sebe gradio _ g. potkopao je, minirao a sa ovim poslednjim što je uradio - sravnio ih sa zemljom. Isterao me je iz pameti. Umro sam po d**gi put. Da se ne ponavljam, potonuo sam najdublje ali sada nije bilo nikog da me povuče ka površini. I Bes me je napustio. Sole sole sole.
- Klasičan nikotinski šok, teži oblik ali i to se preživi - rekao je Droca, jedini koji se tokom protekla 24 sata osmelio da mi priđe, inače najpouzdaniji među mojim šaptačima.
Pošto sam i dalje gledao u stranu i ćutao, nastavio je:
- Morali su da ga odvezu u Klinički na dijagnostiku i detoksikaciju jer to ne mogu ovde u ambulanti. Stabilizovaće ga, odležaće u bolnici dan za svaki slučaj, pa će ga vratiti. Sigurno. Ja to znam.
- Šta to mene boli kurac? - nekako sam progurao kroz zapeklo grlo.
- Nemoj krune da vam se nakrive a kamo li padnu s glave. Spusti malo nos da vidiš sreću koju propuštaš.
- Gledaj svoja posla, pesnikinjo raspala.
- Isti ste, da znaš. Ili će jedan prvi da savije koleno ili obojica odoste u kurac. Šteta.
- Čibe, pseto.
Dno kuja pasivnjača ali sa mudima većim od polovine crva ovde. I čovek… iako je žena skroz. Zarekao sam se tad, kad dođe vreme, primiće svoju platu.
Jesmo li zaista isti? Možda… Zato se i glođemo tako i toliko, sve znamo i ništa ne znamo jedan s d**gim, motamo se u krug a niko nikog da uhvati ni za glavu, ni za rep. Izgleda da jesmo… Zašto sam odbijao da taj opažaj pustim u svest? Već odavno čeka pred vratima iste. Mali je preslikan ja u tim godinama po karakteru. Ko da mi je on sin a ne pokojni Peca, tih, povučen, emotivan… ni nalik meni. Sin moj… prah i sećanje. Nada kaže da je gubitak deteta trauma koja zauzima najviše mesto na tamo nekoj skali emotivnog bola a ja ću reći kako je ta vrednost i veća kada si prebacuješ da si ga sam, nehotice gurnuo u smrt. Šta je trebalo da naučima a nisam, pitam se opet dok sedim na ivici kreveta preko puta svog, skroz polomljen, poguren, sa podlakticama na butinama, prstima spletenim preda se, dok mali leži iza mene i pati.
Doveli su ga ili, tačnije, doneli pre nekih pola sata i strpali u krevet. Ni na koji način nije pokazao da je svestan mog prisustva, nije mi se obratio, nije me - taman posla - pogledao. Isprva sam se i ja pravio lud. Zavalio sam se na leđa pa se posle nekoliko minuta ipak okrenuo ka njemu. Leži nepomično, kako su ga i ostavili, grudi mu se odižu sporo a ipak dovoljno da umire, unormale tempo mojih. Glava utonula u jastuk da se samo profil jasno vidi. Beo kao najčistiji vosak. Bledoružičaste usne blago odignute kao da pire vazduh … ili zvuk? Naprežem se da čujem ali, da li zato što zvuka nema, previše je tih ili zbog toga što meni još uvek zuji u ušima, ne uspevam da razaznam. Pridižem se, sedam. Ma, on zvižduće nešto! Ne uspevam da odolim, ustajem, šetam po ćeliji kao nezainteresovan, iz čiste dosade dok izbegavam da gledam u njegovom pravcu. Njemu poručujem: nećeš me nahvatati kako zevam u tebe! Sebi priznajem: ne mogu da ga gledam tako bledog i sa zatvorenim očima… Čudno, jer kako mu se približavam dok kružim zvuk kao da se stišava i obrnuto kada se udaljavam. Pokušao sam, ljudi, da se oduprem ali nije vredelo! To je neka sila jača i od Besa! Noge su me same odvele do pa se savile u kolenima nateravši me da sednem mu kraj uzglavlja makar i leđima okrenut. Da, svira onu njegovu melodiju, sada sam čuo i sada skontao kako me je po ko zna koji put navozao, vešto i suptilno, kao ptičicu na dlan, navabio k sebi. I posle sam ja taj koji je lisica! Onaj koji je njega stisnuo pod šapu, obezvoljio ga, podvlastio, igra se s njim kako hoće, vrti ga oko malog prsta! I povrh svega, i posle svega skrhan i fizički i psihički nisam mogao a da se ne osmehnem. Mali, tek jedva čujno, nastavlja da zviždi. Melodija, u isto vreme, i tužna i poletna. Čuo sam je već negde, verovatno i više puta, ali ne mogu da setim. Čujem i sebe dok pitam:
- Kako si?
------------
Nastaviće se...
Kleknuvši, butinama i kolenima obujmio sam mu bokove i guzu, podupretu, sa dva jastuka odignutu taman toliko da udobno legne u čvrst hvat mojih bedara i prepona. Taman da se skroz rastvori, otkrije mladu mušku mindžu koja se rumeni i pući, u dva navrata načetu pa ostavljenu. Pritisnuo sam prstom kurac nadole, celom dužinom zaguslao duž rascepa da još jače počešam njegovu uveliko gladnu pičku a onda ga šibao karinom preko čmara gledajući kako se isti sve više crveni, prokrvljuje od ni malo nežnih udaraca, kako stidljivo počinje da zeva i bora se duž izdignutog ruba od uspaljenosti. Pažljivo sam iscedio sav predjeb i isto tako, u jednoj niti, pljunuo u rupicu pa snažno utisnuo u nju glavić palcem, bez da se izdižem, da ga bušim odozgo nego onako, vodoravno, koliko god može tako da utone. Rastegni, razdraži sam ulaz pičke ili dupeta koji nisu ili ne u skorije vreme jebani, rastrljaj ih i razlabavi na početku gde završavaju brojni nervi pa rupe same od sebe, kao prezrele smokve, pucaju u dubinu. Pizda zabalavi kao blesava, dupe se opusti. Tebi na užitak da ga uguraš skoro bez napora onoliko koliko su duboki i, sa slatkim naporom, rastežeš dalje koliko si dugačak kurcem. Pustio sam da glavonja ispadne pa ga ponovo metnuo i tako mnogo puta uživajući dok mi se na istom kožica nateže i njegov prsten rasteže.
Uživao je i on zavaljen na leđa, sa rukama iznad glave, zagledan u plafon, odlutao ko zna gde. Kao da niže od struka i nije njegovo, kada je već njemu samom to zabranjeno, potpuno je prepustio da ja po svojoj volji petljam sa njegovim grešnim delovima. Mali i nije baš mali. Cenim da ima nekih osamnaest centimetra mlade, plodne kurčevine okružene skromnim slojem malja a koja mu, ovako polusavijenom, seže do iznad pupka. Isti je već pun presvrša pa se muški nektar sporo sliva dalje, niz udolinu trbušnjaka i grudi - potpuno glatkih, bez i jedne dlačice. Sočan mali. Upiški se kad se uzbudi, balavi iz kurca kao iz labrnje. Verovatno istrese odjednom bar dva prosek-pakovanja sperme iz tih krupnih, mladićki još uvek ćosavih jaja čak i kada nisu prepunjena, bolno natekla kao sada. Sočan iznutra i kao takav izazovan da ga cediš svuda gde možeš i do zadnje kapi. Sav softan, podatan i spolja. Tako čist ten nisam viđao ni kod najnegovanijih devojaka. Bela, neprozirna koža i tek jedva ružičaste usne, bradavice, glavić što mu je provirio iz kožice, anus. Ma… da ga ližeš, grizeš, gnječiš, razjebavaš, cediš… Sve i odjednom dok ne poludiš… a ustvari već lud za njim!
Tako sam mu, nakon što sam se dovoljno izdigao, i krnuo kurčinu - ludački! Odjednom, na cim, bez zastoja. Upala je do pola bez problema, bez većeg otpora u njegovo ovlaženo dupe. Upala je njemu do kraja, do zavoja. Kasnije ću da mu ispravljam crevo, da mu razvlačim utrobu sve dok ne postane taman za moj palamar. Najpre, rešio sam, da mu razbucam prostatu, da isteram spermu iz njega.
Pošto sam mu nenadano nakrkao čak pola krute patke, umesto da gura, instinktivno je stisnuo svoje neiskusno dupe. Svoju vruću, svilenkastu unutrašnjost prilepio je uz svaki jebeni delić nabijenog mu tvrdog muškog mesa. Koliko je stezao trtu toliko je moja kara, kao razdražena time, dodatno naticala. Jauknuo je od bola ili užitka, ili od oba, a onda, kao da se nečeg prisetio, zatvorio usta i nastavio prigušeno da stenje. Zabolelo je i mene na trenutak jer je kožura prenategnuta preskočila rub glavonje a da mi kurac nikada nije bio puniji krvlju. Zbog stega kožice, osetio sam, nabrekao je još i više. Vala, osetio je i on pa se, rastegnut, napunjen skoro do krajnjeg zadovoljstva, mahinalno izdigao ne bi li se dohvatio za kurac, nadrkao si i najzad dosegao isto.
Zgrabio sam ga za šake, spleo nam prste i, nadnevši se nad njim, tako spojene nabio ih u dušek. Na d**gom kraju oslonio sam se na nožne pa, kao da radim sklekove, krenuo da ga prcam na plitko, sa pola kurca, da mu sa svakim nabadanjem derem kestenjaču. Čvrsto je i usko njegovo tek nedavno otpakovano dupe a moja kita debela, velika i još u blagom luku savijena ka stomaku pa zato osetim baš svaki put kada mu očešam, potkačim uveliko otvrdlu mušku G-tačku. Zabijam se u njega sve brže i brže, kovem kao singerica, jedva se suzdržavam da mu ne steram do jaja i pocepam ga ko poslednju, raspalu kurvetinu. Ne mora ništa da radim, samo da se opustim na njemu sapetom. Težina bi učinila svoje, skamenjena karina bi utonula do balčaka. Izazov je jak toliko koliko je vruća i tesna njegova mlada guza koja guta, ma, usisava mi karu i pritom zadovoljno mljacka.
Dok ga punim sve vreme gledam ga u lice, pratim svaki trzaj na istom, neuspešno lovim pogled. Kao da mi se malopre nije drčno nagutao kurca i još posrkao svrševinu, skreće plave oke u stranu, žmuri, koluta ih od slasti, sve, samo izbegava moje. Iako naložen kao verovatno nikada u životu, bar trenutno stidi se što uživa dok ga d**gi muškarac jebe. Da li više pred samim sobom ili preda mnom - mislim da ni on sam ne zna. Koji to pravi Srbin, istinski rodoljub i patriota, pravi muškarac na kraju krajeva, stenje, makar i prigušeno, od nesumnjivog zadovoljstva dok mu rasturaju bulju? Ako sebi, u glavi, i dalje uspeva da laže, svome telu više nije gospodar. A i kako bi? Mlad, u naponu snage, žedan u tim godinama seksa koliko i vode. Bistar je i sa natprosečnom samokontrolom ali zar i najblistaviji i najdisciplinovaniji umovi, makar ponekad, ne pokleknu kada od hormona zabride prepone?
Spustio sam glavu, savio vrat i, dok nastavljam da ga heftam, gledam kako mu se grudi ubrzano izdižu, trbušnjaci nekontrolisano grče. Kako iz kite nastavlja da ističe staklasta nit. Muzem ga, bre, bolje nego seljak Milku! Dupe mu se sve češće i snažnije steže sve dok se u jednom trenutku nije stegao sav, ukočio celim telom, izdigao se, snažno me ugrizao za znojav vrat. Iz kurca mu je najpre sporo prokuljala gusta, prezrela sperma i, od težine, ljusnula na stomak kao otresena. Ponovo se bacio na dušek, isprek**anim, neljudskim rovanjem davao si oduška početku olakšanja i toliko mi stisnuo kurčinu da nije bilo šanse da je maknem ni milimetar iako sam mislio da ga rovarim i dok piša svrš. Najzad otpušen, šibnuo je seme u snažnom, vezanom mlazu sve do sebi preko lica, potkačivši mi istim bradu, pa ostatak mlade, vodnjave sperme našikao si po grudima i stomaku. Cela ćelija je zamirisala na spermu i seks, na pravi jebarnik. Još dugo nakon što je istresao mučena jaja, trzao je udovima i kolutao očima kao nečastivim zaposednut. Prvi put je svršio na kurcu i to bez da pipne svoj. Naravno da će da se cima, pogubi kao poremećen, od iznenađenja, od snage i dužine orgazma.
Želja koja ga je pritiskala nedelju dana, ustvari, godinama od puberteta bila potiskivana, konačno je oslobođena ali ne i nasićena. Svršio je obilno kao konjina, kita mu je pala ali mu još nije bilo dovoljno. Buncao je kao pod ****ama.
- ‘Ajde… matori… na leđa.
- A?
Nije mu bilo do priče. Pridigao se na laktove, obgrlio me nogama, pa mi cimom istih dao znak da se zavalim na leđa. Okrenuo sam se, izvalio se i, ne vadeći pendrek iz njegove prde, posadio ga sebi u krilo.
- Hajde, mali, da te vidim… da li si i koliko hrabar i sposoban da udomiš dvadeset i jedan centimetar dobrog srpskog kurca.
Opustio se celom težinom, pustio da kara lagano tone u njega, rasteže ga. Bolelo ga je sigurno jer noge su mu drhtale, oznojio se sav, zacrveneo u licu i vratu kao da prolazi kroz porođajne muke ali nije stao dok postepeno nije naseo do kraja. Grimasa agonije i užitka prošarala mu je facu, pogledao me je u oči, osmehnuo se skoro pa tijumfalno. Sav mokar od znoja i sperme koja mu se sliva niz **** ka preponama, kape rastopljena meni na stomak, odizao se najpre po malo da bi si ponovo nakrkao glavonju u utrobu. Definitivno ima nečeg dijaboličnog i autodestruktivnog u njemu - nije ovo samo razularena pohota - jer već se odiže do pola karine i nabija se na istu silovito, bespoštedno, uskoro i celom dužinom, od glavudže pa sve do jaja, sve brže i brže. Bukvalno mi drka kurac dupetom: vreo i stisnut, ne samo da mi tare kurčinu celom površinom nego i zguljuje - prevlači tesnu kožicu preko glavine. Razvaljuje si guzicu mojim kurcem divljački, bez razmišljanja, kao da nema samo jednu za ceo život. Boli ga sve manje, uživa sve više. Bolucka i mene na trenutke kad prokleta i blagoslovena kožura preskoči rub, kad mali tresne dupetom o moja jaja i, zgrabivši me za sise, krvnički mi uvrne bradavice. Kako smo se samo pronašli za jebačinu! Žestoku, grubu, pravu mušku! Balavi jaše bolje nego kauboj!
Uživanjem se prebacio skroz “od iza”, njegova mlitava kita landara, mlati me po stomaku. Osećam kako počinje da mi se kupi u trbuhu, kako ću uskoro da mu nafilujem i razjebano dupe a onda… šok!
Nadvio se nada mnom, zgrabio me za grudi, zverski nabio prste u iste, zacvilio, bacio mi ukočen i zbunjen pogled a zatim istim odlutao. Bio sam zbunjen i ja dok nisam osetio kako mu se dupe najednom steglo, video da je kita počela da mu se diže, pulsira… ali, bilo je kasno. Seme je samo iscurilo iz njega, razlilo mi se toplo po stomaku, bežalo niz bokove. Čudno… Njegova sperma mi nije bila odbojna, šta više, to što me je zalio njome jer sam ga doveo do analnog orgazma bilo je ono što me je okinulo za vrhunac. Poduhvatio sam ga za ramena, naterao mu žustro još nekoliko puta i osemenio mu utrobu.
Kada sam se najzad povratio od slasti, video sam kako mi se osmehuje postiđeno, još uvek sedeći mi u krilu. Keve mi, došlo mi je da se odignem i poljubim ga. Zamalo da sam to i učinio.
Sredio sam se pre njega i zalegao jer već je bilo kasno. Sredio se i on pa, samo u slipericama, prišao uz moj krevet.
- Hajde, makni se prema zidu - rekao je.
- Što?
- Neću valjda da spavam tamo. Posteljina sva mokra i ulepljena - kazao je cimnuvši glavom ka svom ležaju.
- Ok, samo noćas.
- Naravno.
Napravio sam mu mesto i, nakon što je legao okrenuvši mi leđa, prebacio prekrivač preko njega. Onda, kao da se nešto predomislio, okrenuo se licem k meni, istim u visini mi grudi.
- Bolje ovako. Nije pametno tebi okretati leđa - objasnio je.
Zatvorski kreveti su uski, za jednu su osobu. Još su i tešnji kad zalegneš pored planine kakva sam ja. Morao je da se pripije uz mene, da mi nasloni glavu na prsa ako ne želi da ispadne sa dušeka. Šta sam mogao da uradim sem da prebacim ruku preko njega, obgrlim ga oko ramena, sprečim da slučajno ne drusne na pod? Njegov mek, topli dah milovao mi je grudi a ja sam u istim po prvi put osetio valjda žaljenje što uskoro izlazim odavde.
7.
Probudio se pre mene, prešao u svoj krevet koji, izgleda, više nije bio ulepljen od sperme i znoja, i ponovo zaspao. Uopšte nisam osetio kada je ustao. Spavao sam neobično čvrsto i bezbrižno, kao beba u kolevci. I najmanji umor je preko noći izčilio iz tela a glava se razbistrila već par minuta nakon što sam otvorio oči. Ni traga od one jutarnje mrzovolje i tromosti u razmišljanju i pokretu, uviđam dok se pridižem i sedam.
Zamislio sam se i zabrinuo. Neće ovo, bar po mene, izaći na dobro. Previše sam se opustio… Mogao je da uradi šta god želi dok spavam kao klada. Da li me i dalje toliko mrziš, mali, kao što si rekao? Koliko daleko bi, na moju štetu, išla tvoja ruka kada bi joj se pružila prilika? Ustao sam i tiho prišao njegovom krevetu. Ležeći na boku okrenut mi leđima, sa kolenima koje je obgrlio savijena i pripijena uz grudi i sa glavom pognutom ka istim, delovao je sasvim bezopasno i nekako… ranjivo. Ma… nije on ovde zbog milosrdnih dela, prenuo sam se. Sveže septembarsko jutro brzo me je vratilo pod ćebe. Iako mu vidim maltene samo leđa, nastavljam da ga posmatram i sam ne znajući zašto. Srolao se sav u sebe ko nežna paparat od prvog mraza, izgleda tako jadno, ogoljeno… I potiljak ima isti kao Peđa… Ustao sam opet, prišunjao se na prste i šta radim postao svestan tek kada sam preko njega, samo u gaćama, prebacio pokrivač izguran uz zid. Koji sam ja debil! Kurac bi on ustajao zbog mene. Naslađivao bi se gledajući kako mrznem. I koji đavo se vraćao u svoj krevet? Mali počinje da se otvara pod toplinim, da rasteže se polako, istovremeno sa osmehom na mom licu. Ne… Neće ovo izaći na dobro.
Kako je spavao, takav je bio i po buđenju - stegnut. Ne gleda me, stidi se raspusnosti od sinoć ili me kažnjava na taj način. Nema trećeg. Ma, misli da me kažnjava! Ja sam, naprotiv, bio baš dobre volje.
- Hajde, šta si se smrkao? Danas je dan za cigare.
- Super. - kazao je bez i malo oduševljenja.
- Dam ti ne jednu nego dve pakle ovoga puta.
Bio je dobar do sada pa zašto da ga ne nagradim? Tako sam sebi objasnio ovu “velikodušnu” nameru koja me je i samog iznenadila nakon što je odjednom skliznula sa jezika. Za lovu ne moram da brinem a za cigare mi se jebe. Za mene, pljuge su bile samo jedno od sredstava uticaja, poluga meke moći a zarada od njih - sića. Ne i za ovdašnje mulce bez neke kinte, bez nešto mozga da njime mućnu, skapiraju kako ih ta legalna ****a tera da puze i ponižavaju se. Pa... I Nenad je među njima. Iako mi je išla u prilog, ta činjenica mi bar trenutno nije prijala. Kako jedan tako bistar dečko da se navuče na neonacizam i duvan i da, povrh svega, završi ovde? Gde su mu bili roditelji? Da sam mu ja otac…
Pogledao me je iznenađeno a zatim spustio vid na ruku u kojoj sam držao paklice. Početno oduševljenje prelio je prezir. Prema meni, prema samom sebi, prema zavisnosti zbog koje kleči.
- Ništa ti ne daš, sve naplatiš. Čega će, koliko će to duplo zadovoljstvo da me košta?
- Ništa.
- Kenjaš. Matori si ti lisac, opet si smislio neku podvalu. Gde je caka?
- Nema je.
- Šta bi ti još? Na šta god da si se sada nameračio, zajebao si se. Nema. Ostalo mi je još samo to što dišem.
- Nećeš još dugo ako nastaviš da uvlačiš ova govna u ta mlada pluća, majmune. Ja sam, bre, udisao život a ne otrov u tvojim godinama!
Šta mi je ovo trebalo? Opet sam u trenutku odreagovao kako sam osetio a ne onako kako uvek treba - promišljeno. I što je za još više zabrinuti se, to se dešava sve češće.
- Ako ja u tvojim budem toliko sernjao kao ti, sam ću da se ubijem, keve mi Miljane, neće me cigare ubiti. I koji kurac ti meni popuješ!? Daš paklu ili ne?
- Rekoh, dam ti dve ako…
- Tačno sam znao.
- … ih dohvatiš.
- Nisam ja balavac da se igram. Nisam ni glup. Smislio si nešto. Nema kod tebe ništa na lepe… Je l’ to Marlboro stotka, jebote?
- Dve pakle. Niške, sveže.
- Ako ih dohvatim, moje su i to je to sigurno? - pitao je stavši ispred mene.
- Sigurno. Nema skakanja. - odgovorio sam i podigao pakle iznad glave držeći ih palcem i kažiprstom.
Mukica… Propinjao se najviše što je mogao, pokušavao da mi savije ruku ali uzalud. Mali ima tu oko metar i osamdeset i mali jeste visinom ali samo u odnosu na mene. Ko nije? Žalim slučaj, balavi, nisam bez razloga igrao na poziciji centra. I da, bespotrebno se znojiš. Daću ti dve, dohvatio ih ili ne. Samo želim najpre malo da se poigram sa tobom. Došlo mi, eto. Stao je tek kada se vidno zamorio. Uporno derište. Što nije tako uporan za nešto dobro?
- Ne vredi... - rekao je pokunjeno kao da odustaje.
Skrenuo je pogled, kao krenuo da se odmakne a onda me zgrabio za ramena i odskočio spretno i lagano kao istreniran. Nogama me je čvrsto obgrlio čak oko struka, izdužio se, pružio ruku i za malo dohvatio proklete pljuge. Instinktivno sam ga, da ne padne, levicom poduhvatio za dupe ali desnu nisam spuštao. Jednom rukom nastavio je čvrsto da me drži oko vrata, d**gu je držao uz moju uspravljenu. Prsa uz prsa, licem u lice - konačno tako blizu, tako… intimno... da preko volje prožima me toplina što omamljuje i rastapa. Grudi mi se izdižu brže, sustižu ritam njegovih zadihanih. Vruć dah miluje mi usne, vabi da spustim ih na njegove. Je l’ mi se to osmehuje? Nisam siguran ali, svejedno, iskušenje je tako jako! Nosem već dodirujem njegov. I pogledom, širokim i fiksiranim, kao da me ohrabruje. Hajde, jedna obična pusa! Ništa bitno! Više se ništa ne pitam, ništa ne odlučujem, po inerciji iskrećem glavu za poljubac, pre no zatvorim oči za isti još jednom uranjam u plavetnilo njegovih koje poprimaju zelenkasti odsjaj. Do sada sam već skontao da je to nagoveštaj neke…
Odjednom i na cim se izdigao, iz moje i dalje uzdignute ali nespremne ruke istrgao cigare, pustio se i vešto kao mačor dočekao na nogama.
…lukavštine.
- Cajper, matori! Ha! Trica!
Dok sam izranjao iz opijenosti i čudio se što nisam besan jer mi se klinja još i kezi u facu, palo mi je na pamet ono što je Joca Droca, “prijatelj” Pere Mutavog, sinoć rekao. Kako se vas dvojica lavova uopšte trpite u istom kavezu? Međusobno se stalno ujedate, je l’ da? Nevažno je to grickanje na početku jer vremenom ćete ili da se združite i obožavate do srži ili nastaviti da se ujedate i mrzite do smrti. Večito nadmudrivanje i nadmetanje, to ostaje. Neizbežno je, takva je vaša lavovska narav. Pitanje je samo - hoće li biti u ljubavi ili mržnji? Šta je još nalupetao, ne sećam se. Dok je nastavljao da brblja ja sam razmišljao - jebote, kako mu uspeva da se uvuče u tako uske farmerke? Iako mislim da je horoskop beskorisna zanimacija udarenih usedelica i razmazanih gejeva, nisam mogao a da se ne zamislim nad tom zanimljivom podudarnošću. Pa, Joco, ništa ne vredi ta tvoja kvazinauka. Nema vremena za zbližavanje do ljubavi ili mržnju do smrti. Ujedaćemo se ja i mali još _ dana a onda - ćao. Zbogom. Kraj.
Prestao je da se smeje, uozbiljio se.
- Šta se sad mrštiš, ćale? Rekao si da su moje ako ih dohvatim. Sem skakanja nisi postavio d**ga ograničenja.
- Tvoje su. Okej je.
- Koji ti je kurac odjednom? Nekada moraš izgubiti. Ti to valjda znaš, Aleksandre Veliki.
- Rekoh ti, tvoje su. I zajebi me sa sarkazmom! - prodrao sam se i seo na krevet.
Razdvojio je paklice verovatno nameravajući da vrati jednu, zaustio nešto da kaže ali presekao sam ga.
- Batali, balavi. Nije do cigara nego… slošalo mi se na momenat… steglo me u stomaku.
- Da kažem čuvaru da…
- Ne! Sedi i ne smaraj. Dovoljno.
Šta li bi pomislio, rekao da zna da uskoro idem? Da li bi mu bilo žao? Jes’, boleo bi ga kurac! Cigare i zaštita. I da, kurati jebač - srećne li slučajnosti za njega - na kojeg je godinama mogao samo da drka. To vidi u meni, to će mu nedostajati kad odem! Neko vreme... dok se ne snađe, dok ne sedne d**gom u krilo.
- Toliko jako te steže? Da ipak… - pitao je primetivši pre mene samog kako sam zabio prste u ćebe, stisnuo ga snažno kao da suvu drenovinu cedim.
- Umukni, bre, dosado!
Celog dana se, logično, držao na distanci, nije zapitkivao, zapričavao me kao predhodnih. Ne mogu da kažem da mi je bio smor tada. Možda, čak, naprotiv... Ta, sa moje strane nametnuta tišina mi je bila, hmm, čudna. Ipak, primetio sam da me stalno posmatra. I sada, kada se dan završio, kada smo legli, čak se okrenuo ka meni, gleda me i dalje. Kao da čeka nešto. Trudio sam se ali u njegovom pogledu nisam uspeo da pronađem ništa loše do zbunjenosti, pitanja šta je pogrešno rekao, uradio i, ruku na srce, zabrinutosti. Možda sam ga loše procenio generalno? U tom slučaju, možda sam prema njemu bio stoka. Ma, sa dvadeset i dve on je još uvek balav u duši iako se gradi odraslim i čvrstim. Sem toga, šta sam očekivao? Šta očekujem, od njega, od ove situacije, od… nas? Trajaće, kako god, dok traje i to je to. Jebi ga. Život je kučka. Neću više da ga napinjem za jebanje. Ako on inicira, bude. Ako ne, nikom ništa.
Pomerio sam se ka zidu, odigao ćebe.
- Mali, hajde… dođi.
Već sledećeg trena ležao je pripijen uz mene.
8.
Nagnut nad njim dok leži, rukama mu nežno obujimam, milujem lice, otirem suze koje na isto kapu iz mojih očiju. Sve tiše čujem poslednje reči, vik očaja koji sam, koraknuvši u javu, ostavio za sobom. Sine… sine moj!
- ‘Alo, bre! ‘Alo! Budi se, čoveče! Samo sanjaš!
Kamo sreće… mislim se dok sedam u krevetu, ostavljam ga da leži zbunjen, ukočen. Oči me još uvek peku, mame suze da cure i dalje, prelivaju preko obraza kao melem niz uboj. Stiskam kapke, brišem zaostalu vodu sa lica. Stezanje u grudima i grlu ne mogu da otrem. Sačekaću, kao i uvek, da pritisak sam od sebe popusti.
- Zašto ti je majica pocepana? - pitam ga.
- Ti si mi je rastrgao!
- Ja?!
- Šta si sanjao, jebote?
- Ništa… Ne sećam se.
- Idi, bre, u kurac! Isterao si me iz pameti!
Pridigao se, iskočio iz mog kreveta hitro kao srećni plen iz klopke koja je omanula pa zaseo na svoj, ogrnuo se ćebetom. Drhti, melje kao navijen, otresa nakupljeni strah.
- Prvo si krenuo da se cimaš i prevrćeš… razbudio si me… zamalo da me izguraš na pod da se nisam zadržao za ivicu… onda si se uspravio širom otvorenih očiju… rekoh, dobro je, probudio se… već sledećeg trena grabiš me za majicu, cepaš je ko papir… ispipavaš me po stomaku i grudima… hvataš me za facu, počinješ da cviliš, plačeš, mumlaš… bled ko kreč, pogled ukočen, kao da si obuzet… Ko avet, jebote! Usrao sam se! Nikada se u životu nisam ovoliko iscimao!
- Šta sam pričao?
- Ništa… nisam razumeo. Šta si sanjao?
Jedan te isti san, mnogo puta, s vremena na vreme. Scena i okolnosti d**gačije, kako to u snovima i biva ali priča ista, akteri takođe kao i prek** u određenom trenutku, u onom kada se začuju tresak i odmah zatim alarm. Tada se budim, udišem željno kao da sam uspeo da izronim iz olupine, ispipavam **** da se uverim kako oštar bol koji reže, k**a sve od donjeg trbuha pa do vrata, nož koji uvrće sredinom grudi - nije fizički stvaran već proživljeni bol saosećaja, bol duše. Uvek isto. Do sada. Ovog puta nije bilo prek**a.
- Ne sećam se… Jebi ga. Šta da ti kažem… Hajde. Smiri se, mali. Prošlo je.
Nije. Tek je počelo. Vrhunac suočenja sa utvarama iz prošlosti kroz koji moram da prođem da bih krenuo od pozitivne nule, stvorio šansu za nov, zdrav početak, duševni mir, normalan život. Dogodiće se kada tvoj um proceni da si dovoljno osnažio i kada se stvore okolnosti koje iniciraju i obećavaju povoljno razrešenje - rekla je Nada, ta****utkinja koja me je vodila kroz proces psiho i socijane rehabilitacije. Dobrovoljno sam pristao na istu da bih dobio eventualno smanjenje kazne. Ušao sam u sve to neiskreno a onda vremenom shvatio da psihoterapija zaista jeste lekovita privilegija onih koji mogu da je plate i mudar izbor d**gih koji je prihvate kada im se besplatno nudi. Nisam pio nikakve tablete. Samo razgovor, jednom nedeljno, 45 minuta. Brdovita je to staza. Put kojim se ređe ide. Saplitao sam se, padao, ustajao ali isplatilo se… I šta sad, Nado? Koliko želim da opet odem kod nje - kazala mi je da mogu da se javim kad god osetim potrebu za razgovorom - toliko me, sa d**ge strane, nešto odvraća od te namere. I koje su to povoljne okolnosti sem što izlazim za _ dana? Povrh svega još i ovaj klinac koji me totalno zbunjuje. Pre svega? Derište jedno tvrdoglavo. Oči preslikane, glava od iza do poslednje crte takođe. Isto godište i to ime, Nenad, te slučajnosti od kojih se ježim baš svaki put kada se prisetim. Šta li će biti sa njim kad ja odem, ovde i u životu uopšte?
Narednih dana sam sav potonuo. Jedem samo da mi stomak ne zavija prazan, šta trpam u usta pojma nemam. Skroz sam batalio da vežbam iako sam to radio svakog dana. Odspavam četiri-pet sati i, mada osećam da mi to nije dovoljno, ne mogu ponovo da zaspim. Nastavljam da ležim, još je mrak, čekam da svane. Odmaram sam, mali u svom krevetu. Uveče sedne na dušek, prevali listove preko ivice, osloni se rukama iza leđa. Klati noge, pravi se nezainteresovan, tu i tamo kao ovlaš pređe pogledom preko mene. Kad već legnemo okrene se k meni i zuri, kako dani idu, čini mi se sve sjajnijeg vida. Čeka da ga pozovem k sebi u postelju, znam. Da mu podmetnem ruku ili grudi umesto jastuka. Sam da pita, dođe mi kao prvo veče kada smo spavali zajedno - nema šanse, glavu dajem. I sam to želim ali ne mogu. Treba mi prostora da na momente zadrhtim sav, mračni ugao uz zid dok je svetla, cela jastučnica u mraku da na miru curim iz očiju pre i posle spavanja. Bolje je tako, objasnio sam, možda ću opet imati košmar. Primio je to kao izjavu da je napolju lepo vreme a ipak, svako veče ista priča, isti pogled koji govori: Pozovi me, nemoj da si stoka. Znaš da neću prvi. Samo reci - dođi i eto me!
Preko dana se nenametljivo vešto namešta za one sitne, spontane kontakte - da ne kažem nežnosti - na koje do sada nisam obraćao paznju, nesvesne telesne interakcije za koje tek sada uviđam da ih nije mali broj. Jebote… pa, on se skoro uvek očeša o mene u prolazu. Povremeno me pesnicom tapne po ramenu, grudima iz zajebancije čak i kada je nema. Stojimo i eto njega odmah i tik uz mene da mu duž ose ramena položim, odmorim ruku, savijem je u laktu, spustim šapu na njegovu za Ginisa tvrdu tintaru, nežno-grubo pogladim ga po glavi, začešljam mu pet-tačka-nula “frizuru” ili kako je već zove. Kao da na sebe kupi moj a na me’ ostavlja svoj miris, trag. Znak? Ni reč u vezi toga nije rekao ali, života mi, sav se nakostrešio, oči su mu momentalno navukle modru nijansu kada je Joca Droca prišao da cvili za paklu Eve-a unapred dok ne iskurva pare za istu. Tražim duks koji mi bode oči, on priđe i uz kez mi ga baci u facu. E, da… lice mi se kiseli i krivi jer samo što ne kinem a pakovanje maramica mi već leti u krilo. Sedim na krevetu dok nakon mog namešta svoj i kontam kako izostaje običaj da ga šljepnem po jedroj trti a on se crveni i pravi lud. Krenem da pišam - upitno me gleda, krene na pišanje, gleda me na isti način. Zbunio sam se na trenutak pa se prisetio. Počeo sam da ga vodim sa sobom u wc da mi, dok praznim bešiku, stojeći sa strane drži patku i protrese je nakon završim a i da i on piški. Ja bih njega obgrlio s leđa, palcem i kažiprstom mu zgulio, promeškoljio i stisnuo glavić da se rupica na istom širom otvori, da piša kao pravi dečko, u jednom mlazu i pravo.
Čoveče… koliko ih je. Da znam da sklopim smislenu, prostoproširenu rečenicu, knjigu bih i to onu debelu mogao da napišem samo pobrajajući te - sitnice. Sada mi ni jedna od njih ne smeta ali mi ni do jedne i nije. Nije mi ni do čega.
Kako dani idu a ja i dalje siv, nezainteresovan, na distanci, on biva sve neposredniji. I svako malo zvižduće neku melodiju. Zvuči mi bolno i poletno u isto vreme. Čuo sam je već ali teorije nema da se setim. Neka svira, ne smeta mi.
Na kraju, nije mogao više da se suzdrži. Seo je pored mene zamišljenog, ćušnuo me.
- Šta je, matori? Što si pokisao?
- Nisam u elementu.
- Već peti dan?
- Jebi ga.
Nagnuo se unazad, savio, sporo promuvao glavu pod moj pazuh, odigao mi ruku tako da mu obešena preko vrata legne niz grudi. Gleda me iskosa krupnim, okruglim očima kao dete. Kakvo štene, majko mila… prgavo a mazno. Da se istopiš od slatkoće. Samo stena bi ostala hladna. Pod snopom svetlosti smeđa kosa preliva na zlatno, već tako kratka toliko gusta da se skalp ni ne nazire. Meka poput najtoplijeg ćebeta. Kao krzno. Pravi lavić.
- Hajde, pevaj. Lakše je kad kažeš.
- Ti ćeš da mi kažeš. - nisam mogao da se ne osmehnem i takav, sav nikakav.
- S kim si takav si.
- Batali, nije mi do priče.
- Nije ti samo do priče?
Izrotirao se spretno, zaseo mi na sama kolena, isplazio vršak jezika kao da samo što se ne lizne preko nosa.
- Ni do toga. - dodao sam.
- Čega?
- Jebanja.
Promeškoljio se, usporeno otr'o perineum o moja kolena, pokazao gde bi da ga počešam a zatim kliznuo niz butine, prilepio mi prepone uz stomak, već nadrvljen tamo gde i svako muško ne retko. Pogled mu se zamaglio, beli obrazi buknuli tako nejebanom već šesti dan. Previše dugo, naročito u njegovim godinama i nakon što je najzad okusio ono od čega se uzdržavao još od kada je počeo da luči spermu. d**gi muškarac. Uzeo me je za ruku, podvukao si je pod majicu i duks. Gladi se, preko moje šake ćapa se za sisu. Mlada, otvrdla bradavica golica me, utiskuje mi se u dlan. Koža mu nije topla već vruća. U normalnim okolnostim ovo je neophodno redovno jebati jer mali sebi nabije stvarnu temperaturu kada se uspali ko blesav. Na dodir podatan, na osećaj sočan i vreo i, s obzirom na to gde smo, miriše nepojmljivo čisto. Raskomadao bih ga, rasčerečio ko najslađu piletinu da je d**ga situacija. Trenutno sam u tako dubokom neraspoloženju da mi nije ni do prcanja.
- A meni jeste. Baš.
- Izdrkaj. Slobodno. Ako te pali da te gledam dok mlatiš kurac, možeš i ovde.
- Mogu da drkam?!
- Možeš.
- Otkud to odjednom?
- Eto.
Zamislio se, kapci su mu se suzili, safir oke na tren blesnule kao smaragd pre nego me je obuhvatio oko torza, unakrsno, ortački po prvi put istinski zagrlio. Snažno, prisno. Možda je njemu, Nenadu zaista stalo do Aleksandra, kao čoveku do čoveka, kao… Nije prošlo dugo pre no je u njemu moguće osećaje nadvladala strast. Lenjo me je olizao po vratu, ćapio nežno za isti. Da je muška kurva bio bi premijum kategorija, jeb'o mu pas mater šiptarsku! Tiho reži, umilo prede dok mi u uvo sipa pitanje:
- Zašto da drkam kad si ti ovde?
- Rekoh ti. Nije mi do toga. Ne diže mi se.
- Ne diže ti se više na mene?
- Ne diže mi se ovih dana uopšte.
- Sereš... - rekao je i ustao. - Sereš, ćale, samo tako.
- Zajebi me, mali. Stvarno mi…
- Zajebi ti mene da zajebavaš!
- Šta te diram, šta napinjem? Ti mene salećeš i zaskačeš.
Prekinuo je da kruži po ćeliji, stao ispred mene, prodrao se.
- U tome i jeste fora, lisico matora!
- Ne kapiram.
Rekao sam to ravno i kao za sebe. Spolja, moja izjava možda izgleda kao neiskrena čak i cinična ali, ustvari, samo je tupi huk bezvoljnosti koja me utapa, obeživljuje. Nije mi do rasprave. Nije mi, bre, ni do čega. Želim samo tišinu i mir. Oslonio sam laktove na kolena, utonuo lice u dlanove.
- Ti stvarno jesi Aca Zver, Boga mi. Spolja, na izgled i još više… ma… potpuno, iznutra. Zver, đavo… to su sinonimi… prvo uzme telo pa preko njega iskvari, posedne i duu… ušu.
Kod poslednje reči lecnuo je, povukao me da na njega uspravim pogled, vidim kako mu se donja pući, obe usne krive nadole, nosnice drhte, oči pune suzama koje samo što ne prokapu.
- Šta bulazniš, mali? Kakvo telo, duša, đavo, pičke materine… Je l’ ti dobro?
Nehotice sam ga zagrebao po upaljenoj rani i sav nakupljeni gnoj, jed u njemu krenuo je da kulja van.
9.
Bio je bar toliko pribran i pametan da pljune mi pred a ne na stopala ili, ne dao mu Bog, u lice. Ustao sam polako, trom od manjka sna i raspoloženja. Šakama sam mu obujmio glavu, položio palčeve na čelo, onde gde plamti um, da ga i na taj način dozovem k pameti te istim lagano klizio duž profila, preko nosa, usana, brade sve do Adamove izbočine, nesumnjivog znaka muškog po rođenju pola. Poput tela i duha, glas mi je bio lenj i tih kao vetrić u toplo, kasno popodne. Nisam imao nameru da ga strašim tim spojem usporenih pokreta i ravnog tona koji budi podozrenje, piri bojazan da, po pravilu, nakon zatišja sledi naročito burna reakcija, luda oluja sled pospanog letnjeg dana. A ipak, na dlanovima osetio sam kako žustro mu na vratu odskače žila kucavica, kako sav treperi od nakupljenog besa i od straha u očekivanju kazne za izazov koji mi je prosuo pred noge. Nastavlja, ukočen telom i pogledom, da gleda pravo, sada u moje grudi. Odozgo, uprkos gustim trepavicama, vidim kako mu se oči cakle, suze oklevaju da najzad preliju, nežne nosnice poigravaju zajedno sa usnama izvijenim u pali polumesec.
- Oprezno, mali… Zaputio si se stazom duž samog ponora. Budući vešt, mnogo puta izbegao si pad ali na samoj ivici dosad se nisi toliko zaklatio. To što te jebem JE privilegija, takva da može biti i oduzeta a sa njom i sve što podrazumeva. Od najbednijeg, cigara pa do onog do čega ti je, priznavao si ti ili ne, najviše stalo. Moja pička jesi, da ti je sve dozvoljeno - nije. I za daleko manje uvrede slao sam ljude na ortopediju. Kažu da moji uputi specijalisti jako bole. Hoćeš da proveriš!?
Dreknuo sam na kraju. Bio je to jedini i, osetio sam to sa sigurnošću, odista dovoljan odušak ljutnji. Besa mlečnobelih očiju nije bilo.
Nenadova jabučica pod palčevima mi poskočila je na moj vik. Sa visine nisam mogao da je vidim ali zato jesam primetio kako je mali pišnuo u gaće i kako mu se kvrga u istim naglo napela pa stidljivo povukla. Srpski: zagolicalo ga je u preponama toliko da je pustio piš, kita mu poskočila pa smlitavila. Izgleda, kada sam ja u pitanju, da ga telo uopšte ne sluša nego vodi neku svoju, nezavisnu politiku. Kao kod onog lika, pojma nemam - valjda iz neke knjige, koji spontano svršava kad gubi na kocki. Malog to sigurno užasno nervira, čini na se’ ljutim, kao što bi i svakog ko je i odveć ponosan i sa tolikim stepenom samokontrole. Besnim i na mene, takođe, jer ga od dana broj jedan u istoj sabotiram. Ne radim to iz obesti, samo da bih ga, eto, saplitao već zato što stvarno uživam u telesnoj blizini sa njim. Niko mi nije izvukao toliko od putenih sokova, ni na koga mi se patka nije toliko drvila kao na ovog tvrdoglavog lepotana, jebem li mu i seme i pleme kosovarsko. Čak ni na Anu, priznao sam si. Niko, sa d**ge strane, na mene nije toliko i na taj način trzao kao ovaj balavac. Bilo je dana kada sam mogao da prčim sve što poželim, tresle su se od radosti već na samu najavu da ću da ih razvalim, svršavale mi ludački na kurcu više od sreće no od zadovoljstva i - to bi bilo to. Sledeća ili, povremeno, sledeći. Niko si nije nabijao temperaturu, preznojavao se, drhtao, sa takvim guštvom lizao mi kožu i znoj, gutao me i gutao mi i očima i rupama. Mali mi se, bre, nabijao u vrat i pazuh onih noći kada smo spavali zajedno da snifa MOJ miris! Šta dalje da pričam? Trudio se da izgleda spontano, kao, baš mu se tu našla faca, ali provalio sam ga. Još od kada sam smešten ovde, dobro sam podmazao da mogu da se tuširam svako veče ali dezodorans nisam koristio. Nisam se ni napolju zasipao hemikalijama sem kad je red, kad idem među ljude. Nisam prljav, svaki dan se kupam. Parfemi su ok ali ja od svih najviše volim svoj prirodni, muški miris. Zbog balavog sam promenio rutinu pa sam se umesto pred spavanje tuširao ujutru da može da me njuška kada mu se to već sviđa, voza ga. Njušio bi i lapao on mene, kao pravo kuče upijao nosem, kupao jezikom od poda do plafona kada ga stid i ponos ne bi zadržavali u tome. Kada bi se potpuno prepustio, sebi konačno otvoreno priznao da je pasivni peder.
- Čuješ li šta te pitam, pederčino šiptarska, pičko katolička!?
Sebe, pitao sam koje ga je omalovažavanje najviše zapeklo, ono na polnoj, seksualnoj, nacionalnoj ili verskoj osnovi? Koje će ga okinuti da najzad pukne? Polako, miševi, nisam baš toliko đubre. Mali treba da mi bude zahvalan na tome što ga školujem. Ko kapira, kreker za njega. Ko ne, moje saučešće.
Do tada sav crven u licu od sabite jarosti, u trenu je pobledeo kao smrt pa su pune usne - iz polukruga saževši se tek u crtu, poput posekline - izgledale još modrije, oči što plutaju u suzama koje je odigao ka mojim još plavlje. Tirkizne… šta li je smislio sadaaa…aaa…aaa…
Kolenom me je krvnički opalio po familiji pa ni malo nežnije gurnuo na krevet iza. Pao sam na bok te izvrnuo se na leđa instinktivno savivši kolena i uhvativši se za prepone da zaštitim već ulupana jaja od novih milovanja. Seo je na ivicu dušeka, oslonio podlakticama na moje grudi i ruke što su sezale da pokupe žumanca, nadneo se licem nad mojim od bola skroz izobličenim. Dok sam u agoniji brojao sazvežđa, on je zasiktao, nezainteresovan čujem li ga uopšte ili ne, svoju dugo pisanu ispovest a moju optužnicu.
- Ja sam, bre, Srbin… pravoslavac… rodoljub i patriota i… i nemoguće je… ne mogu da budem… nema šanse… nisam…
Isprek**ani uzdah napeo mu je koš grudi, tvorio mesta za svu bol koja se u njih survavala. Glava mu je zadrhtala, mišići ruku i vrata onemoćali, svoje čelo položio je na moje. Čuo sam kada je bez glasa, tek dahom zajecao, osetio kada je najzad zaplakao. Najkrupnijim suzama sada je on umivao mene, lice onog kojeg do srži mrzi i do iste obožava, jedinog, pa kakvog god, čoveka tu da svedoči pasiji rastrgnutog mu bića, njegovog demona i sveca, kušatelja i saklonika, uništitelja i spasioca istovremeno i naizmenično. Poslednju reč pustio je kao da se sa dušom pozdravlja.
…peder.
U toliko “ne” umotano priznanje ipak mu je donelo bar trenutni smiraj. Proći će mali kroz još mnogo kriza bolne samospoznaje i, ako bude pametan, prihvatanja. Staložio se polako, odigao, nastavio da sedi, da posmatra vlažnim očima tužioca moje još uvek zgrčeno, grešno lice.
- Još bole muda, je li, ćale? A? Opušteno. Znaš već, sigurno nije prvi put da ti neko razdvoji blizance, boli neko vreme pa prođe. To što sam ti umutio jaja je NIŠTA spram onog šta si ti meni uradio. I mene je bolelo, veruj, boli i tek će... ko zna koliko! Znam da možeš da me pošalješ kod svetog Pere zbog ovoga sad ili, kada ti se ćefne, uostalom. Dva puta si zamalo to učinio, sećaš se? Pitaj Boga šta te je zaustavilo. Pitaj ga i kako nisam skrenuo nakon ta dva puta dok sam mislio - plači, majko, odo’ ja mlad. Više me nije briga. Uzeo si mi telo, uprljao, iskvario, istrgao iz moje da staviš ga pod svoju vlast. Tebe više sluša nego mene. Eee… gade matori… već prvo veče si me silovao. Iskoristio si što sam gušter pa me kinje i moj jedini porok, tebi gadost meni jedinu radost ovde u kavezu da me navabiš na još veće zlo. Da bi osigurao uspeh, postigao da postanem tvoja… hmm, kako si beše rekao… istinski nezasita kuja uvek gladna kurca, zabranio si mi da drkam i, još podlije, dražio a držao bez svršavanja sve dok ni najveći čistunac ne bi odlepio od zagorelosti i pustio se po principu “daj šta daš”. Malopre te bukvalno molim da me jebeš. 'Eeeej… ubij se, M Nenade! Potpuno si me navukao na pederluk, mamu ti jebem bolesnu! Šta me streljaš pogledom, koj’ kurac?! Rekoh ti, ubij me ako hoćeš, više mi nije važno. Uzeo si mi telo pa poseo i dušu jer, jebote, počinjem da hvatam sebe kako razmišljam - slušaj sad ovo - o nama! Bez tela, bez duše šta mi znači i ovo jedino što mi je ostalo? Je l’ to jebeni život kad sem njega ništa d**go nemaš? I to što sam rekao nije najgore. Još manje je važno vređanje, dranje, pljuvanje, šamaranje. Prošao sam sito i rešeto, otupeo na te za mene sitne grubosti. Na kraju, s obzirom gde smo to je podnošljivo, malo zlo kad znaš šta sve ovde može da te snađe. Najgore od svega, so-to-no vatikanska - zarežao je ponovo se na tren nadnevši nada mnom - je to što si me ubacio da mislim kako možda ja zaista jesam jedan od njih, od onih koje najviše prezirem, mrzim iz dna duše više nego Šiptare, ustaše i Ciganšture zajedno. Od onih zbog kojih jesam ovde pošto sam ih mlatio do krvi i nesvesti. Da mislim da možda jesam peder ustvari. Još i da ramišljam o tebi, da lepim se za tebe. A kada si i to postigao… šutiraš me od sebe ko tuđe kuče! Bože… koliko ja tebe mrzim!
Malom je definitivno stalo do mene. Ne bi mu se, do tada smirenom dok recituje mi optužnicu, oči ponovo napunile suzama kod poslednjih rečenica - već samih po sebi značajnih više nego svo ovo moje teoretisanje koje ste imali nesreću da čitate. Da je gejčina, skontao sam skoro pa u startu. Samo mi je potvrdio ono što sam mislio i u praksi se uverio. Da je vremena… Da je vremena - šta?! Koju mater fantaziraš, Aleksandre? Nek’ je lep ko Apolon, nek’ je bistar, ponosan, odvažan toliko i tako i to još u tim godinama da mu se - 'ajde, priznaj si - diviš, da zna kako treba sa tobom kao baš niko pre… 'Alo, čoveče! On je muško! Ne možeš da ga ženiš. I koga to, kada to poželiš nekog da - forma je nevažna, bitno je značenje - oženiš, omužiš? Trebalo je sebe a ne njega da pitaš: je l’ ti dobro?
Treba ovo saseći dok još ima vremena. Boleće pa će zarasti. Šta je alternativa? Nema je. Našao si gde, u koga i, najgore, kada da se…
- Šta da ti kažem, mali? Ima i istine u tome što si napričao no to je isključivo tvoje gledište i, bar zato, nije baš sve tako. Šta više, neke stvari su totalno pogrešne ali sa tobom nema svrhe ubeđivati se. Na kraju, opušteno. Istrpećeš me još _ dana a onda - ćao.
- Ne kapiram.
- Idem.
- Gde… ideš?
- Idem odavde. Odrobijao sam svoje.
Ustao je lagano, odšetao do i seo na svoj krevet. Bled kao krpa. Ovo mora da ga je konačno dotuklo. Sve predhodno izrečeno, ma koliko krupno, odstupilo je u d**gi plan. Jebi ga. Živote, kurvo. Nije ni meni baš svejedno, da budem iskren.
- Lepo… Blago tebi… Idem sad da ispušim jednu da…
- Batali to govno, sedi tu da porazgovaramo.
Jedna svetla misao, još uvek neoformljena, nejasna, blesnula je u daljini, na horizontu mog tmurnog raspoloženja danas, predhodnih dana.
- Nema šta više da se priča. Daj mi cigare.
- Nemoj da si toliko tvrdoglav. Sedi tu da razgovaramo. I čekaj… kad’ si pre ispušio dve pakle, jebote?!
- Nemoj da si toliko smor. Napolju sam pušio paklu dnevno.
- Pa, kad si majmun!
- Boli tebe kurac za bilo kog osim za sebe. Ne foliraj. Plivaš u parama a štekaš se za paklu, stipso!
- Jebale te cigare!
- Daš paklu bez da kenjaš, matori? Da ili ne?
Izvukao sam boks, pocepao ga da uzmem jednu ali nervozan rastrgao sam ga nevešto pa su mi sve paklice popadale iz šaka.
- Evo ti! Na! Napuši se! - dreknuo sam nakon što sam uzeo d**gi pa mu ga ceo tutnuo u ruke.
- Sve ih izduvaj, idiote! Otruj se ako 'oćeš! Zabole me! - doviknuo sam mu.
I jeste.
10.
Znaju utešno da kažu kako se umire samo jednom, da je to tek treptaj i da odmah sledi oslobođenje od sve boli, telesne i duševne. Nije istina. Ja sam već dva puta umro, ustvari, umirao jer - u agoniji se bar tako čini - dugo nije bilo tog obećanog trenutka spasonosnog preloma nakon kojeg sva patnja umine, sve postaje nevažno. Kada je najzad došao, rasterećenja nije bilo. Naprotiv odnosno daleko od dovoljnog.
Oni koji ne uče na greškama osuđeni su da ih ponavljaju a upravo na tome se i zasniva pakao koji sam dva puta živ prehodao - na ponavljanju, na tome da iznova te rastržu već spoznate muke. Šta je trebalo da naučim a nisam?
Povrede glave su takve i tolike da ne postoji ni teorijska šansa da se probudi iz kome a čak ni kao biljka neće poživeti dugo. I na aparatima, organi će jedan za d**gim krenuti da otkazuju te samo je pitanje vremena kada će se dušom već otputovao i telom potpuno ugasiti. Ne sećam se kako sam teturajući se, obnevideo od suza i bez daha, uspeo da izađem iz klinike nakon što su me najzad ubedili da i ja potpišem saglasnost. Znam samo da sam morao da se dokopam otvorenog neba da ponovo udahnem, prve kante za smeće da u nju povratim, prve klupe u parku Kliničkog da sednem kako ne bih pao. Tu su me se, nakon nedelju dana uspešnog izbegavanja, najzad dočepali. Okružili su me ko sitni strvinari zverinu kojoj, sada slomljenoj pa otud bezopasnoj, napokon mogu, smeju da priđu. I najmanji kapilar u mozgu mi osetno pulsira naduven do pucanja pa, iako sam pokrio lice rukama, svaki opaljeni blic kove me u glavu kao šilo. Slike čoveka koji se, dok sedi na klupici u parku bolnice, trese i jeca nisu ekskluziva ako se na istim jasno ne vidi da taj mučeni nije niko d**gi do ponos nacije. Zato… Aco! Veliki! Aleksandre! …kevću dok obigravaju oko mene. Odlazim, tonem u tminu, ka dnu gde ne obitava baš ni jedna misao jer na površini svesti boli neizdrživo. Pokaži lice, Aco! Da vidi narod kako Veliki iskreno pati! Bol i tugu preliva ljutnja, nadeva ih, preuzima, utire put nečem još ljućem, snažnijem. Hajde, Aco! Lice! Za Srbiju! Pokaži kako najveći žali sina! Jedinca!
Tada sam ga prvi put upoznao. Uhvatio me je za ruke, istrgao iz tame pa se sav utopio u mene kao duh, istisnuo sve d**ge osećaje, celog me zaposeo. Vrelina mi je zastrujala do samih vrhova prstiju, svako vlakno mišića zatreptalo, napelo se do pre ok**anja. Spustio sam šake, odigao glavu, izložio vlažno lice hladnoj luči najednom umnoženih bliceva. Pod udarima snažne i haotične svetlosti, moje oči - sažetih, jedva primetnih zenica, ionako bojom toliko blede da se plavim jedva mogu nazvati - mora da su izgledale skoro pa potpuno bele kao u nepromišljenošću prizvanog demona. Sekunda je u pitanju: poskočio sam te najdrskiju, najbližu mi među hijenama zgrabio levom za okovratnik, pesničio desnicom po faci sa tako bestijalnom žestinom, lubio je ko praznu flajku dvolitarku sve dok se onesvešćena, jednostavno i ravno poput stabla, nije postrla na licu mesta. Kada je shvatio šta se upravo dogodilo, ostatak čopora dao se u bezglavu bežaniju. Bez potrebe jer ja sam samo stajao, posmatrao si ruke koje mi je Bes polako vraćao, prvu krv na njima koja nije moja, osećao kako se u celoj toj situaciji, kao da već nije dovoljno nenormalna, dešava nešto još čudnije, kako dobijam… erekciju. Povrh svega još sam se i zbunio i postideo. Još uvek nisam bio Zver.
Pošto sam od navodnog čoveka napravio stvarnog invalida, sud mi je za nanošenje teških telesnih povreda rebnuo _ g. zatvora. Blaga kazna za tako zversko premlaćivanje - je najblaže što se u vezi mene govorilo u medijima. Da sam bio loš otac, da nisam ni bio za roditelja - je najviše što me je pogađalo. Mesecima su me vukli kroz blato i trnje - ocrnjivali i povređivali. I ne samo mene. Celu porodicu. Najednom su se setili da mi je ćale “lud” iako pati od Alchajmera, da se pokojna keva pre udaje zvala Ifeta, da mi je žena “pevaljka” koja “i previše često” gostuje u Hrvatskoj. Dok sam ovenčan zlatom oko vrata sa balkona Starog dvora mahao hiljadama koje su klicale, dok sam tvrdoglavo svojoj zemlji plaćao porez iako su mi svi pa čak i političari uvijeno govorili da sam budala… ništa od toga nije bilo važno. Kao od gubavca, prijatelji su napravili otklon od mene, oni korektniji su mi i rekli da tako mora, bar neko vreme. Za familiju, preko noći, to više nisam bio. Ana me je ostavila. Batalila je karijeru, otišla u Ameriku, preudala se. Ostao sam potpuno sam. Zatvor mi je, na neki nači, došao kao utočište od svega. Tu sam se otreznio. Od slave - shvativši da je njen sjaj jedna velika laž, da je ljubav mase površna i prolazna jer danas te obožavaju kao boga na zemlji a već sutra si za njih sotona. Od zabluda - da nisam ni imao, nisam znao da steknem prave d**gare već sam se okružio ljubiteljima mojih miliona i poznanstava. Od grešaka - da nikome nisam rod već beskamatni kreditor ili, češće, samo bankomat, da sam i sam kriv za to jer sam ih tako naučio, da se krvni odnosi ne neguju novcem. Da nikome, ustvari, nije stalo do mene samog, kao čoveku do čoveka. Da sam, Bože, bio užasno naivan! Bio… jer došao sam do rasvešćenja, gorkog ali dvostruko vrednog budući proisteklog iz patnje i iz razočarenja. Bio… jer u zatvoru sam doživeo transformaciju, postao svoja opozicija, stoka prema već stoci. Životinja. Ne ona sitnog zuba, prosta a drska marva već sorte od koje prvopomenuta drhti. Predator. Zver.
Nisam se pretvorio u stipsu, kako me je mali ne retko prozivao, nego sam se opametio. Ne dajem više ništa za dž, ne delim šakom i kapom ko pijani bogataš, kao ranije Aca Veliki. Aca Glupi! Prvo mora da se zaradi ili zavredi a onda sledi plata, ponekad i preko nje. Otuda je “ništa za nešto” postao jedan od bezobrazluka koji me momentalno izbaci iz takta. Da podsećam na situaciju sa balavim od prve večeri? Svako malo kukao je zbog cigara a je l’ pominjao kako ga šopam mesom, voćem, slatkišima? Pohvalio se novim “tikama” i “trenama”? Mega pakovanjem najfinijeg veša? Jebote, ko bre daje tol'ke pare za obične gaće?! Eto ja, budala, dao… Je l’ se žalio da ga boli vilica? Možda od Orbita jer smlati svih deset za dan, ne preživa samo dok spava. Sam ne bi imao para ni za kusur-šećerušu a ostalo ni da ne pominjem.
Nisam postao više sujetan. Naprotiv. Nakon svega, svo to divljenje, dodvoravanje i svi ostali licemerni proseri nisu mi ni malo falili. Bilo je dovoljno da ne laješ i da ne rovariš protiv mene, utuvio sam vremenom - istina, više lemanjem nego rečima jer batine se mnogo bolje pamte - ovdašnjoj bagri u glavu. Da nikakve provokacije ne dolaze ni pod razno, podučio sam ih već u startu. Jebiga, svaka škola košta… nekog zub, nekog dva. Ako već radiš za mene dovoljno je da budeš lojalan i poslušan. Šta fali Mutavom i Droci, pored ostalih? Nisam imao ambicija već se to samo od sebe desilo da u niškoj buvari postanem capo di tutti capi. Ustavari, pre će biti savremeni suveren koji uživa svo dužno poštovanje, nedodirljiv je, iznad svih i svega a bez želje i obaveza da se meša u trzavice, presuđuje, zavodi i garantuje opšti red, poredak i hijerarhiju. Prema meni, rispekt - kako bi rekli klipani - sa daljine i u blizini, distanca dok te ne pozovem, čist račun ako imamo dil. Ostalo me ne zanima. Kad odem _ , buknuće dijadohijski ratovi al’ zabole me, neka se svi međusobno pokolju ako hoće. Mogu i odmah.
U takvim, za mene u najgorem slučaju dosadnim okolnostima brojao sam preostale dane robije. Verujući da je psihoterapija odradila svoje, pravio sam planove za vreme nakon izlaska koji, eto, nisu predvideli da će mi u život nenadano ušetati zgodni kozojebac i napraviti urnebes, sve ih razjebati. Ili, samo pokazati koliko toga još imam u glavi za srediti. Slučajnost, prst sudbine, nešto treće? Kako god, razdrmao me je, priznajem, do samih temelja. Sve bedeme koje sam oko sebe gradio _ g. potkopao je, minirao a sa ovim poslednjim što je uradio - sravnio ih sa zemljom. Isterao me je iz pameti. Umro sam po d**gi put. Da se ne ponavljam, potonuo sam najdublje ali sada nije bilo nikog da me povuče ka površini. I Bes me je napustio. Sole sole sole.
- Klasičan nikotinski šok, teži oblik ali i to se preživi - rekao je Droca, jedini koji se tokom protekla 24 sata osmelio da mi priđe, inače najpouzdaniji među mojim šaptačima.
Pošto sam i dalje gledao u stranu i ćutao, nastavio je:
- Morali su da ga odvezu u Klinički na dijagnostiku i detoksikaciju jer to ne mogu ovde u ambulanti. Stabilizovaće ga, odležaće u bolnici dan za svaki slučaj, pa će ga vratiti. Sigurno. Ja to znam.
- Šta to mene boli kurac? - nekako sam progurao kroz zapeklo grlo.
- Nemoj krune da vam se nakrive a kamo li padnu s glave. Spusti malo nos da vidiš sreću koju propuštaš.
- Gledaj svoja posla, pesnikinjo raspala.
- Isti ste, da znaš. Ili će jedan prvi da savije koleno ili obojica odoste u kurac. Šteta.
- Čibe, pseto.
Dno kuja pasivnjača ali sa mudima većim od polovine crva ovde. I čovek… iako je žena skroz. Zarekao sam se tad, kad dođe vreme, primiće svoju platu.
Jesmo li zaista isti? Možda… Zato se i glođemo tako i toliko, sve znamo i ništa ne znamo jedan s d**gim, motamo se u krug a niko nikog da uhvati ni za glavu, ni za rep. Izgleda da jesmo… Zašto sam odbijao da taj opažaj pustim u svest? Već odavno čeka pred vratima iste. Mali je preslikan ja u tim godinama po karakteru. Ko da mi je on sin a ne pokojni Peca, tih, povučen, emotivan… ni nalik meni. Sin moj… prah i sećanje. Nada kaže da je gubitak deteta trauma koja zauzima najviše mesto na tamo nekoj skali emotivnog bola a ja ću reći kako je ta vrednost i veća kada si prebacuješ da si ga sam, nehotice gurnuo u smrt. Šta je trebalo da naučima a nisam, pitam se opet dok sedim na ivici kreveta preko puta svog, skroz polomljen, poguren, sa podlakticama na butinama, prstima spletenim preda se, dok mali leži iza mene i pati.
Doveli su ga ili, tačnije, doneli pre nekih pola sata i strpali u krevet. Ni na koji način nije pokazao da je svestan mog prisustva, nije mi se obratio, nije me - taman posla - pogledao. Isprva sam se i ja pravio lud. Zavalio sam se na leđa pa se posle nekoliko minuta ipak okrenuo ka njemu. Leži nepomično, kako su ga i ostavili, grudi mu se odižu sporo a ipak dovoljno da umire, unormale tempo mojih. Glava utonula u jastuk da se samo profil jasno vidi. Beo kao najčistiji vosak. Bledoružičaste usne blago odignute kao da pire vazduh … ili zvuk? Naprežem se da čujem ali, da li zato što zvuka nema, previše je tih ili zbog toga što meni još uvek zuji u ušima, ne uspevam da razaznam. Pridižem se, sedam. Ma, on zvižduće nešto! Ne uspevam da odolim, ustajem, šetam po ćeliji kao nezainteresovan, iz čiste dosade dok izbegavam da gledam u njegovom pravcu. Njemu poručujem: nećeš me nahvatati kako zevam u tebe! Sebi priznajem: ne mogu da ga gledam tako bledog i sa zatvorenim očima… Čudno, jer kako mu se približavam dok kružim zvuk kao da se stišava i obrnuto kada se udaljavam. Pokušao sam, ljudi, da se oduprem ali nije vredelo! To je neka sila jača i od Besa! Noge su me same odvele do pa se savile u kolenima nateravši me da sednem mu kraj uzglavlja makar i leđima okrenut. Da, svira onu njegovu melodiju, sada sam čuo i sada skontao kako me je po ko zna koji put navozao, vešto i suptilno, kao ptičicu na dlan, navabio k sebi. I posle sam ja taj koji je lisica! Onaj koji je njega stisnuo pod šapu, obezvoljio ga, podvlastio, igra se s njim kako hoće, vrti ga oko malog prsta! I povrh svega, i posle svega skrhan i fizički i psihički nisam mogao a da se ne osmehnem. Mali, tek jedva čujno, nastavlja da zviždi. Melodija, u isto vreme, i tužna i poletna. Čuo sam je već negde, verovatno i više puta, ali ne mogu da setim. Čujem i sebe dok pitam:
- Kako si?
------------
Nastaviće se...
7年前
